Не смемо заглавити у паланачкој жабокречини

Након „Шина” Милене Марковић у режији Душана Мамуле и „Духа који хода”, пројекта познатог македонског ауторског двојца Дејан Дуковски – Александар Поповски, Драма Српског народног позоришта

РЕПЕРТОАР ДРАМЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗВЕСТАН ДО КРАЈА ГОДИНЕ, А ПОСЛЕ ТОГА...

 за сада има новца за још две премијере, обе до краја ове године: редитељка Ана Томовић сутра почиње са ансамблом рад на Бокачовом „Декамерону”, а потом на ред долази Шекспиров „Хамлет” у поставци Николе Завишића.

– „Декамерон” је покривен средствима Републике, добијеним на конкурсу, док је новац за продукцију „Хамлета” делимично обезбеђен од Града у оквиру кампање „Шекспир у Новом Саду”, али верујем да ћемо успети да прибавимо и преостали део који нам недостаје – каже нам в.д. директора Драме, глумац Александар Гајин.

Судбина репертоара планираног за 2016. је, међутим, признаје за саговорник „Дневника”, више него неизвесна не само због конкретног смањења прилива из Покрајине који је последица кризе буyета АПВ, него и због укупних политичких и друштвених околности...
– Следећа година би, рецимо, требало да крене са поставком на сцени „Пера Добриновић” ремек дела нобеловца Иве Андрића „На Дрини ћуприја” у драматизацији и режији Кокана Младеновића. У плану је и „Развојни пут Боре Шнајдера” Александра Поповића у режији Предрага Штрпца, затим копродукција са Битеф театром „Три жене” коју ће потписати Филип Марковиновић, а предвиђен је и ауторски пројекат Мие Кнежевић. У току су преговори са Егоном Савином да крајем текуће сезоне почне са пробама представе која би премијерно била изведена на јесен, с тим што наслов још није утаначен, а потом би Андраш Урбан радио Данила Киша...

У овом тренутку се овако замишљен репертоар чини прилично амбициозан, јер већи део ових представа не може бити урађен уз минимум средстава - како се то обично каже „уз помоћ штапа и канапа”...
– Показали смо да можемо да направимо и представе које СНП не коштају много, али не можемо направити целу сезону од јефтиних пројеката, празне сцене, сандука, костима из фундуса... Једноставно нема смисла да национално, репертоарско позориште баш у свим представама гради поетику од сиромаштва.

У сваком случају, не желим да се одрекнем те позитивне амбициозности репертоара јер не могу да допустим да због тренутне ситуације најстарији професионални театар на овим просторима заглави у паланачкој жабокречини.
На питање да ли је било „сугестија” да због свега што се догађало у последње време можда не би било паметно да Кокан Младеновић сада поставља „На Дрини ћуприју”, Гајин каже да је с редитељем постигнут договор и да реализација тог пројекта у овом тренутку зависи само од тога хоће ли бити затворена финансијска контрукција. „Што не значи да се за који месец и политика неће умешати”, додаје саговорник „Дневника”...

– Ниједна друга уметност није толико подложна политичком утицају као позориште. С једне, стране политика често покушава да оствари свој утицај у театру, а са друге стране, и сам театар често вуче бенефите од курвања с политиком. Најтеже је ту пронаћи баланс.Управо случај Кокана Младеновића о томе најбоље сведочи. Он је са „највишег нивоа” проказан због изговорене речи и бојим се да је СНП тренутно једино позориште у земљи у којем у овим околностима Кокан може да режира. Страшно ми то личи на Титову „пресуду” о представи „Кад су цветале тикве” и све што се после догодило са писцем Драгославом Михаиловићем и редитељем Бором Драшковићем, којег после скоро три деценије није било у домаћем театру. Или на судбину Љубише Ристића којем су због ангажмана у ЈУЛ-у после 2000. практично затворена сва врата. Мислим да ова култура не сме више себи да дозвољава то да се због изреченог политичког става, а под утицајем политике, тек тако људи одстрањују из професионалног живота.

Александар Гајин каже да ће Драма Српског народног позоришта у сваком случају учинити све да истраје у настојању да планирани пројекти буду и реализовани, али и признаје да ће, уколико на крају буде непремостивих препрека, превасходно оних финансијске природе, неминовно морати да уследи редукција репертоара што у крајњој линији води постепеном разграђивању СНП-а и обесмишљавању културне и уметничке мисије овог театра.

– Нисмо ми посебни у односу на здравство, школство... али наше је да кукамо на сав глас да позоришту прети смрт. Свакако не можемо да се бахатимо, али понављам да, рецимо, „На Дрини ћуприја” не може да се направи на темељима филозофије немаштине. Такође, нама људи одлазе у пензију, напуштају СНП и из других разлога, а ми не можемо никог да запослимо, па најмлађи члан глумачког ансамбла данас има 33 године. Ипак, ако би се сезона завршила и са ове четири премијере, које су, да кажемо, извесне, не бих сматрао да је неуспешна. Има доста и репризног репертоара који још увек није изигран, попут „Виолонисте на крову”. Али се надам да ће држава схватити да ако хоће да има национално,озбиљно уметничко и европски репрезентативно позориште, ако хоће да има драму, оперу, балет, да онда то мора и да плати. А ако неће...

Мирослав Стајић

Стигматизација Кокана Младеновића

– Индикативно је колико је у самом позоришном свету страшно мало реакција на „случај Младеновић” – упозорава Гајин. – Били смо сведоци да је један „секс скандал” из театарског клозета произвео неупоредиво већи одијум. Нажалост, очигледно је да се многи позоришници или плаше да реагују или не могу да превазиђу лични анимозитет према Кокану Младеновићу и препознају општост проблема – да је у питању стигматизација једног уметника јер је своје мишљење изнео у јавност. На страну што је реч о итекако релевантном позоришном ствараоцу, не само у оквирима Србије него и у региону.

 

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести