Прича о барокном сликару Трипу Кокољи

У издању Градске народне библиотеке “Жарко Зрењанин” појавио се нови роман Оливере Скоко “Корчулански ђир“ (Зрењанин, 2015). Реч је о другој књизи ове списатељице и историчарке уметности, која ради

 као кустос зрењанинског Народног музеја. Радња романа смештена је у предео источног Јадрана, у два различита времена и кроз две паралелне приче. Главни јунак прве приче је барокни сликар Трипо Кокоља (Пераст, 1661 - Корчула, 1713), који је осликао Госпу од Шкрпјела. Паралелна радња упознаје нас с другим протагонистом, оним из 21. века. То је Иван, историчар уметности, који за потребе писања докторског рада о Кокољи борави у Корчули.

Ауторка говори о Кокољиној делатности у родној Боки и на далматинској обали. Сликар је деловао у немирном времену Млетачко-турских ратова и гусарења, који су били стална претња градовима у заливу. Ослобађањем Рисна и Херцег Новог, започео је развој Пераста. На акумулираном поморско-трговачком капиталу град добија изглед какав је сачуван све до данас, с бројним црквама и репрезентативним палатама локалне властеле. Све је то подстакло  надбискупа Андрију Змајевића да ангажује младог уметника ради осликавања цркве Госпа од Шкрпјела, која је Пераштанима била најважније светилиште. Већ се поуздано зна да је Кокоља боравио у Венецији, где је учио у радионици неког сликара и упознао дела великих мајстора 16. и 17. века.

Претпоставља се да су осликавању пространог живописа острвског храма претходила друга сликарева дела, на основу којих је и одлучено да се ангажује у тако сложеном пројекту. Можда су пре шкрпјелског програма настале слике у фрањевачком самостану, цркви Св. Анте, као и фрескодекорација у палати Змајевић. Сва остала дела у Боки (Пераст, Доброта, Котор, Прчањ,  Кумбор) могла су настати у време пре Кокољиног пресељења у Корчулу, где је и умро. С  много оправдања  мисли  се да  је  Пераст  напустио  1709. године, када су нарушене складне прилике проузроковане  сукобом  утицајних  породица  Бујовић,  Змајевић и Штукановић. Ту комуналну напетост није могао избећи ни Кокоља јер је с њима био пријатељски и професионално повезан. 

Други ток радње романа одвија се данас, а везан је за истраживача дела барокног уметника. Четрдесетогодишњи Иван проучава делатност знаменитог мајстора, после сликаревог напуштања Боке Которске. Оливера Скоко приближава читатељима град Корчулу, као средоземни локалитет обликован умећем домаћих мајстора (сликари, вајари), и прожет утицајем историјских мена и уметничких стилова. Иако је дошао ради прикупљања материјала за докторску тезу, Иван упознаје корчулански хедонизам - укус домаћих делиција, мириса коноба, чари традиционалних фешти, а упоредо проводи време у цркви Свих Светих, покушавајући да разазна Кокољин “сликарски и животни ђир“.

Синиша Ковачевић
 

Склоност ка  Медитерану

Ауторка Оливера Скоко дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као кустос Ликовне збирке Музеја у Зрењанину, организује изложбе, промоције, предавања, као и разне друге културне садржаје. Посебну склоност ка темама Медитерана, Скоко ће испољити као аутор изложбе “Бокешки сан Марија Маскарелија“ (Зрењанин, 2009), коју је пратила и промоција књиге Николе Маловића “Лутајући Бокељ“. Њен први роман “Пераст-Амстердам“ објављен је 2004. у издању Матице српске и нашао се у најужем избору за награду “Женско перо“.

EUR/RSD 117.5042
Најновије вести