Сава Дамјанов: Дивљи вукови умиру сами

Роман новосадског писца Саве Дамјанова „Итика Јерополитика@Вук“ (Агора, 2014) као да је исписала слатка славеносрбска Шехерезада која, одржавајући стални напон френетичног, пародијски-узвишеног ритма,

достојан великог учитеља Раблеа, контрадикторно извештава о Вуку Реформатору, а заправо, духом и језиком, предочава алтернативну књижевну стварност у којој роман варира од графичке новеле, преко дамјановљевско-сентименталне (при)повести о српском Тристраму Шендију, до грађанско-барокне творевине преплављене духовитом морално-етичком симболиком бедекера кроз велелепно царство Врлина и Порока, Добра и Зла, лепог и Ружног.

Поред правог каталога поступака, какви су (већ) карактеристични за (“екс”?) постмодерну (цитатност и аутоцитатност, парафраза, колажирање, енциклопедичност без каузалитета и темпоралности итд) читатељству овдашњем предочено је право лице аутохтоног и оригиналног ствараоца који не да не пати од болећивости и сличних површних мистификација него, напротив, своје опсесивне теме, какве су непоштовање ауторитета или поигравање са историјом, доводи до креативног апсурда.

За господина Дамјанова, творца овог веселог, недосањаног литерарног сна неутврђених језичких координата које сежу од светог Саве, па преко  Доситеја и Вука, све до Андрића и Црњанског, а под будним надзором кнеза Милоша, Тита, Слобе и Ђинђића, овај пут имамо (само) три кратка питања која почињу са „зашто“...

* Зашто Итика Јерополитика?

- Зато што је то ЕТИКА ХИЈЕРОГЛИФА (како бисмо данас изговорили ову посрбљену рускословенску синтагму!). При чему “етика” није у барокно доба подразумевала само етичке него и метафизичке, па и онтолошке теме (Љубав, Страх, Истину, и томе слично).

Најзад, зато што је књига под тим насловом (Итика Јерополитика, Беч 1774) мени лично једна од најдражих: волео бих да њени визуелно-поетски симболи, којима почињу поглавља мога романа, оживе и заблистају новим смислом у  21. веку…

* Зашто Вук? 

- Зато што је Он и вук, али би могао бити и било ко други од неколицине главних јунака мога романа. Зато што је и моја интимна, најдубља, архетипска природа вучја. Зато што стара српска религија познаје ВУКА као једно од најважнијих, али истовремено и најсложенијих божанстава.

Најзад, зато што књига о којој сам претходно говорио каже: само вера у сопствени Пут отвара тај исти пут. Диљем видљиво-невидљиве васељене много је опсена али и много Суштина: оне прве нису ништа мање важне од ових других.

* Зашто „најновије, а последње дело”?

- То је једноставно тако… Вукови умиру сами: као што дивљи вук предосети сопствени крај и одлута у најскривенији, најтамнији део шуме да тамо умре, тако и истински књижевни ВУК наслути када се завршава живот његовог писања. Нема у томе ничега спектакуларног нити патетичног, такав је природни ток ствари.

Најзад, зато што већина не ослушкује глас Природе: или нису кадри за то, или немају оно исконско вучје у себи.

Ђорђе Писарев

EUR/RSD 117.3271
Најновије вести