Изабрала је: Атилу Немета („Ана Карењина“), Роберта Ожвара („Блудни дани куратог Џонија“), Тимеу Филеп („Ана Карењина“, „Догвил“), Бориса Кучова („Витезови Лаке Мале“), Ервина Палфија („Игра у дворцу“, „Растргните ме“), Шандора Ласла („Кламов рат“), Арона Силађија („А шта је било са женом?“). Ускоро ће бити проглашење добитника.
- Помало ми је било забавно, а и глупо, у улози селекторке кандидата за „Патакијев прстен“ – почела је разговор Агнеш Рафаи Телечки. - Како може уметност и уметничка дела да се такмиче, било да је реч о представама, драмама, глумачким остварењима?! Мислим да је та процена пре свега субјективна, а ето, ипак причамо о томе.
Шта је то што користи при том избору, па било то и субјективни доживљај?
– Ја увек тражим искреност. Има тога и кад се не види на сцени, само се осети. То се догађа кад глумци граде улогу изнутра. Има улога у којима се то и види, када глумац може да користи разне технике, где му помажу и костим, и сценографија, и партнери... То се види и када њихови ликови током представе прелазе велики пут, како се то каже, па глумци могу да покажу стотине различитих емоција на много начина, показујући тако и свој таленат. Али, кључ, бар код мене, остаје искреност, а важна ми је и присутност, енергија, када глумци не раде ништа видљиво, а осети се да су ту, на сцени. Такође, у избору сам се водила и тиме колико су поједини глумци напредовали, развијали се у протеклом периоду. Нисам могла да изоставим њихове прошле улоге.
Какве су биле прошле сезоне у мађарским позориштима у Војводини?
– „Ковид сезоне“, хм. Зато сада има седам, а не пет кандидата. Углавном знамо какве су репертоарске политике, разлике између Позоришта „Деже Костолањи“ и Сенћанског мађарског камерног позоришта. Ако се гледају саме представе, рад глумаца, који су иначе у Војводини познати као „дај ми сцену да прогризем даске“, због неочекиване ванредне ситуације, кад су сви били затворени, а и иначе су уметници осетљивији, једини вентил било је позориште и сви су играли на максимуму.
Чему теже позоришта у последње време, да ли би могле да се издвоје неке опште одлике, стилови, репертоарске политике?
– Ко режира, који комади се играју, зависи од директора, уметничких директора, трендова, неког плана записаног унапред... Не знам. Мислим да наша позоришта морају јако паметно да праве своје репертоаре. Можда имају идеју шта желе да играју, али морају некако да служе публици. Ако у Народном позоришту у Суботици нема добре комедије, онда ће изгубити публику. Јако тешко је повратити оне који изгубе интерес. Поготово сад кад је све на дугме, онлајн. Позоришта то знају да ураде и на паметан начин. Допада ми се то што и комедије у последње време нису више ша-ла-ла.
Да ли глумци које сте номиновали уједно означавају и најбоље представе протекле две сезоне?
– Да!
Игор Бурић
