У недељу је изведена “Горки – Алтернатива за Немачку?” театра “Максим Горки” из Берлина, а вечерас је на програму “Шест лица тражи писца” Луиђија Пирандела, Сатиричког казалишта “Керемпух” из Загреба. Ауторство представе “Горки – Алтернатива за Немачку?” је Фрљићево, али и целог ансамбла, што ће рећи да је Фрљић посегнуо за већ провереним решењем истраживачког, радионичарског рада са глумцима, овај пут на тему која је “уздрмала” немачки парламентарни живот.
Наиме, “Алтернатива за Немачку” је назив ултрадесничарске партије која је на последњим изборима ушла у Бундестаг, што је први случај да једна ултрадесно оријентисана политичка партија задобије парламентарни легитимитет још од Другог светског рата. Да ствар буде занимљивија, театар “Горки” и његов ансамбл познат је у Берлину као инклузиван, не ексклузиван, дакле за генерације досељеника и публику која не представља друштвене елите.
Представа је изведена на начин “политичке трибине”. Глумци причају личне приче са снажном друштвеном конотацијом, са оном добро познатом комбинацијом истине и фикције, карактеристичном у сличним драматуршким и редитељским поступцима. Почевши од оне да неко има посао и добија улоге само зато што је друге боје коже, преко “игре” да публика изгласа чија је прича несрећнија – Немице или досељенице које су жртве породичног насиља, до тога да се цитира озлоглашени нациста Гебелс…
Једна од истинитих прича, што су посведочили аутори након представе, на сусрету отвореном за разговор, била је та да су неки од глумаца током процеса аплицирали за чланство у партији “Алтернатива за Немачку”, не би ли тиме проширили друштвени ангажман позоришне представе оријентисане на критику друштвеног система. Занимљиво да им је одговорено на дан премијере, намерно или случајно, после чега им је приступница дефинитивно одбијена.
Заправо, један од главних ликова представе, поред десничарске политичке партије из наслова, је сам театар “Максим Горки”, чија се зграда у једном тренутку појављује на сцени, и деконструише. На разговору се могло чути да је “Горки” једини театар, од 390 колико их је финансирано у Берлину, проговорио о политичкој теми која је Немачкој изазвала зебњу. Представа почиње исписаним текстом “Храброст да се каже истина”, а завршава феноменалним пасажом у којем се делићи костима глумачког ансамбла слажу у нацистичку униформу која обележава пошаст која и у савременом добу поново помаља своју застрашујућу главу – фашизам. Фрљић је на крају разговора поентирао да није сигуран колико позориште може да утиче на друштво, али свакако би сви требали да знају, а многи су то и осетили после представе: ако не буде борбе, фашизам поново може да добије на пуном замаху.
И. Бурић
