„Битка за Тријанон” у позориштима „Атријум” из Будимпеште и „Деже Костолањи”

Умрла ми је бака прошле недеље. Они су после рата у Југославији живели у Хрватској. Дођем ја тамо на сахрану, а оператер ми поручује СМС-ом – „Добродошли у Мађарску“.
pozoriste scena pixabay
Фото: pixabay.com

Слатко сам се насмејао у свој тој тузи, јер сам пре тога гледао представу „Битка за Тријанон“ Андраша Урбана у Позоришту „Деже Костолањи“, у Суботици. Копродукцију са Позориштем „Атријум“ из Будимпеште. Представа преиспитује питање националног идентитета, однос већине и мањине. И сам сам се деведесетих нашао у тој ситуацији, али она ништа мање није лична и за 65 милиона расељених лица колико их је по подацима Црвеног крста на свету било само 2019.

Кад се каже Тријанонски споразум, звучи некако помирљиво, билатерално, што би се рекло у политици, али је чињеница да је до њега дошло након пада последњег великог европског царства – Аустроугарске монархије, 1920. године. Након Великог рата, наравно. Мађари су њиме изугубили две трећине територије, а добили државност. Знатан број становника остао је да живи ван етнички скоро готово чисте Мађарске и од тада су у мањини, а како представа лепо показује, и у сталном пропитивању властитог значаја у погледу припадности. Дејтон, Резолуција 1244, неки су од скоријих догађаја у Србији који резонују са овом темом, а најактуелнији тренутно имамо и у Украјини, где се воде силне битке за... Шта?!?

Представа „Битка за Трианон“ се и поред озбиљности теме и ситуације која се тиче скоро сваке људске особе у историји планете Земље, ипак може назвати комедијом. Црном, дакако. У псеудодокументарном, првом делу представе, глумце Позоришта „Деже Костолањи“ (Давид Бубош, Тимеа Филеп, Борис Кучов, Габор Месарош, Андреа Веребеш) дочекују селебритиз из будимпештанског „Атријума“ (Роберт Алфелди, Мате Ковач, Бори Петерфи), које војвођански Мађари не само да доживљавају као праве, Велике Мађаре, него и као „дохрањене“. Ови им, пак, поред срдачне добродошлице, не крију да мало зазиру од њиховог „педигреа“, као и од тога што имају право гласа и финансирања, иако из њихове визуре немају никакве везе са матицом. Овај део представе Урбан је режирао као урнебесни ток-шоу, могло би се рећи и тик-ток шоу, по аналогији са изазовима друшвтених мрежа на којима свако може да каже и покаже шта жели. Спортске, гастрономске, културолошке, књижевне, сексуалне, религијске, парламентарне теме, смењују се као на траци, заправо преплићу у рапидном дијалогу, често и монолозима – страсним испадима појединих актера, који додатно осликавају колико тога имају да кажу једни другима. Колико тога им лежи на души. Уз сву бриљантност минуциозног рада редитеља са глумцима и драматургом Иштваном Уграијем, изјаве глумаца да се они заправо и не пале на сво то силно псовање српске, мађарске, тотске, рачке, румунске мајке једни другима, него само играју по написаном тексту, евидентно је да, дотичући неуралгичне тачке међусобног односа, дотичу и нешто дубоко лично, па и у публици. Овакав вид рада, иако високо естетизован, може се интерпретирати и као психодрамски, односно терапијски.

Други део представе посебно је занимљив, јер се из једног инсценираног отвореног дијалога прелази у драмски оквир. Глумци постају ликови, а  односи у породичној ситуацији - политички ток-шоу. Екипа из Војводине игра браће и сестре, усвојену децу екипи из Будимпеште. У полеђини породичног амбијента истакнута је мапа Велике Мађарске, која заиста делује импонзантно у размери да делује као пола Европе. Оно што се одвија испред ње много је импозантније, у смислу да отац (Роберт Алфелди) и мајка (Бори Петерфи) једва састављају крај са крајем, и даље причајући деци приче о Великој Мађарској и учећи их да мрзе. Најдирљивији тренутак овог дела представе је када „оригинални“ син пита своју браћу и сестре да поделе с њим то што он нема, ту страшну тугу што нису део нечега што он не осећа, што једноставно не може да пронађе у себи. Све ће постајати још страшније и страшније када патер фамилиас дође на идеју да покретањем странке, која ће ратном операцијом повратити изгубљене територије и успут зарадити довољно новца за породичну економију, експлоатише властиту децу да снимају пропагандне видео клипове. Испрва смешни и наивни, до краја ће сви они попримити обрисе снаф кинематографије, а на сцени ће завладати општи хаос и расуло...

Овај поступак у другом делу представе, испресецан оперетским нумерама (композитор Арпад Серда), не само да је омогућио глумцима да покажу још један део своје велике вештине, него је на нивоу значења показао дубину слојева који су се крили иза сценских исказа у првом. Не само дубину, него и њихов мрак и његову тежину. Раскринкао је и мањинске и већинске вредности као непостојеће, односно као конструкте који служе потпуно супротноме, распаду свих вредности, од личних, преко породичних, до друштвених. Показано је то да национална еуфорија као увек до сад, ма који облик узимала, један облик репресије замењује другим, не ослобађа никога и ништа, сем најнижих страсти које и постоје не би ли већ једном, крајње је време, научили да их култивишемо и испољавамо на други начин, здравији и пожељнији за све. Или бар већину. Хм.       

Игор Бурић

EUR/RSD 117.3896
Најновије вести