„Деца паклене поморанџе“ у Позоришту младих: Сервисирање истине

НОВИ САД: Шта је инспирисало Кокана Младеновића и Нину Плавањац да направе представу „Деца ’Паклене поморанџе’“ у Позоришту младих, по култном роману Ентонија Барyеса, који је прослављен филмом Стенлија Кјубрика? Хајде да видимо!
p
Фото: Promo/Pozorište mladih

Прво да се подсетимо да је јунак и наратор романа Алекс Деларy, тинејyер који предводећи своју банду другова, дивља, жари и пали где год стигне, осим у стану код родитеља, где највише воли да слуша класичну музику. После сукоба са друговима, који би да уведу мало демократије и неку корист од криминалних радњи, а не, како је заоштрено у филму, „чисто“ задовољство - чисту, садистичку психопатологију - Алекс крвавих руку завршава у затвору, где почиње процес његовог преваспитавања... Представа прилично верно прати структуру романа у филмском, америчком облику, али не и наратив.

Зашто Александар Велики (слободан превод)? Која је природа зла? Да ли је човек сочно и живописно упаковани сатни механизам који навија Бог, Ђаво или Свемоћни Апарат Државе? Ово су основна питања Барyесовог романа и Кјубриковог филма „Паклена поморанџа“, на која откако је света и века људи покушавају да пронађу одговор, постављајући и остала: да ли је зло природна предиспозиција или се развија кроз друштвену културу, где се тачно налази, како се манифестује и реагује на њега, је ли насиље прави одговор на насиље, има ли му млека, пардон, лека?

Име јунака само је име, а природа зла у представи је приказана као стилизовани актови насиља – пребијање, распињање, крађа, силовање, напаствовање, убиство. Дакле, приказано је зло као такво. Поморанџа као згодна сценска реквизита за убризгавање и испијање дроге из ње, љуштење, цеђење, пробадање, добацивање, прављење бомби-кашикара... Сликовито, нема шта!

Док је Барyес највише инсистирао на религијској стручној литератури (Библија) – слободи воље, филозофској етици (Кант) – морални императиви, класичној музици као отелотворењу духа, Кјубрик је тај списак продужио и продубио Кјеркегором – или естетски (хедонизам) или етички живот (одговорност), антропологијом (Ломброзо) – злочинство је урођена болест, психоанализом (Фројд) – либидо у функцији агресије, социологијом (Диркем) – девијација је суштинска компонента функционалног друштва, а оба аутора су узимала у обзир и примере из непосредног окружења друге половине 20. века – развој поп-културе и припадних јој вршњачких група, тадашњу па и данашњу политичку поделу на земље тоталитарног и либералног блока, медицински одговор, казнено-поправни систем...

И даље, ни један ни други не само да се нису усуђивали да подаре готове одговоре, него су својим делом наставили да се питају: шта представља морал, да ли су ерос (животни нагон) и танатос (смртни нагон) нераздвојиво повезани, секс и агресивност, добро и зло, у којем су односу индивидуа и друштво, може ли се човек променити, све више релативизујући, комешајући и узбуркавајући море егзистенцијалних недоумица, страхова који се буде и кад препознамо симпатију према Алексу, а антипатију према ликовима маме, тате, полицајаца, министра, писаца, доктора, стално мењајући њихову позицију и функцију у делу, како је често случај и у стварном свету.

Шта се поводом свега овога збива у представи? Па, овако некако: пошто смо констатовали да зло постоји као такво – можемо лако да му нађемо корене: у породици. Алекс нам уводним монологом, пре него што га видимо као Алекса из „Паклене поморанџе“, саопштава да је он такав какав је зато што га никад нико није мазио, него само „усправљао“, у чврстог мушкарца, па сад и он то другима ради, батинајући. Зло, ваљда пошто је тако лако, класно објашњиво, одмах се показује као инструментализовано, па група хулигана постаје група навијача, док њихов репрезент и вођа Алекс, своје изостанке из школе код куће уместо штекајући трофеје, правда дељењем плена са сиромашним мамом и татом, који тако онда имају разлога да га трпе, иако не делују складу са почетним монологом – отац тешко и да има кичму, а мајка има сузе, па макар и лажне. Дакле, имала је и млеко, па макар и лажно. Прикази једнодимензионалних карикатура и сервирање готових истина се наставља и у кључној сцени романа/филма – упаду у једини дом „Паклене поморанџе“ – кућу писца и његове супруге, у представи карикатуристе и новинарке. И овде све ипак служи сврси редитеља и драматуршкиње, давању одговора као у рубрици Политикиног забавника „Ако нисте знали“, па ће се и касније, након читаве интервенције друштвених механизама, и они окарикатурисати, пардон окарактерисати као инструмент присиле владајуће партије. Опет врло згодно, зар не!

У сцени убиства, у којој Алекс статуетом жене, у филму фалуса, усмрћује бакуту, не види се „Злочин и казна“ Достојевског, нити „С оне стране принципа задовољства“ Фројда, јер је било инспиративније убити просветну радницу и употребити фигуру Бетовена, што показује елементарно неразумевање дела од којег се пошло. Баш као што једино људско биће, затворски свештеник, у представи постаје и не означава и имплицира ништа више осим да је – педофил!?!?

Ова „инспиративна ауторства“ Младеновић-Плавањац, за разлику од тандема Барyес-Кјубрик, не виде ни то да ће једини искрени протест Алекса током терапије - онај против (зло)употребе класичне музике, тако да чак и доктори увиђају бол и неправду, још једну неделотворну казну која му се  наноси - бити недоследност по себи, јер су се неколико сцена пре тога одлучили да се он наслађује чак и гудалима које уз музику замишља да режу јеврејске вратове на документарцу из Другог светског рата. У вези саме терапије, са тада, па и сада у великој мери општеприхваћеном систему покушаја блокирања, условљавања, изазивању аверзије, са ефектима много горим од жељених резултата, редитељ и драматуршкиња изгледа да нису имали пуно инспирације, сем да докторке буду секси. Цитирање едипалног комплекса поптуно је ван Алексове дијагнозе, па чак и памети.        

Ако се овако наивно, површно, поједностављено, игнорантно бављење Барyесовим и Кјубриковим делом, па и људском психологијом и друштвеном стварношћу, питањима драмског сукоба, може назвати икакавом инспирацијом, а заправо пре вулгаризовањем и кривотворењем оргинала, онда би то донекле прошло само у деловима сценске театралности представе, углавном атрактивном по свом изгледу. Као и кад глумци шмирају. А то је све на нивоу онога када се „Мона Лизи“ нацртају Хитлерови брчићи и стави повез преко једног ока, па још позове неко да се прича о yендер пиратерији и фашизму код раних Египћана. Пошто се зна да му се јако слошило после Кјубрикове верзије, Енотни Барyес је у недељу увече, после премијере „Деца ’Паклене поморанџе’“ Кокана Младеновића и Нине Плавањац у Позоришту младих, у Новом Саду, комотно могао само да се окрене у гробу. А мени дође да запомажем: „Деецооо, буши!“

Игор Бурић

Miloš
02.03.2022 • 19:06
Jebem te nepismenog
Тихоговорник са псом
03.03.2022 • 07:41
"Дрвени" Ален би рекао:-Захвалан сам за смех, осим када ми млеко крене на нос-
EUR/RSD 117.3216
Најновије вести