Девојчица са шибицама нова представа у Позоришту младих

- Добар дан. Ја бих да пријавим децу која просјаче на семафору – почео сам телефонски разговор, уз непријатно осећање да је нама можда добар, у ауту и Полицијској управи Нови Сад коју сам позвао, али онима који су тај дан по киши тражили паре од људи на путу баш и није. Још горе је уследило – зашто су они ту, шта их чека после?!
д
Фото: В. Величковић

Неке од одговора на ова питања даје представа „Девојчица са шибицама“ Мине Петрић и Соње Петровић у Позоришту младих. Што је још важније, многа питања и отвара. Да ли је довољно позвати полицију? Шта учинити?

Представа је настала по мотивима чувене Андерсенове бајке, о девојчици која је, палећи једну по једну шибицу, замишљајући жеље на Бадње вече, плашећи се да се врати оцу који је туче кад их не прода, заспала у белу смрт. Драматуршкиња Мина Петрић и редитељка Соња Петровић бајку су значајно измениле, актуелизујући је детаљима из савременог друштва и живота сиромашне и злостављане деце, исписујући дијалоге користећи и цитате, фрагменте књиге „Поздрави некога“ Весне Огњеновић и Будимира Нешића, са аутентичним искуствима штићеника Центра за социјални рад и Прихватилишта за децу и младе у Новом Саду. „Девојчица са шибицама“ је настала и као резултат сарадње Позоришта младих са Фестивалом еколошког позоришта за децу и младе и Удружењем „Слобода нема цену“. У целом процесу, због осетљивости теме, учествовале су правница Добрила Марковић и психолошкиња Јелена Сокић, што додатно сведочи о озбиљности подухвата да се на позоришном репертоару нађе права реткост – представа која сувисло обрађује важну тему и обраћа се публици, у овом случају родитељима и њиховој деци.

Иако је заснована на симболичком језику позоришта, игри са објектима – картонским кутијама које се привидно лако преобликују у светла града, топлих домова, светлећих реклама и таму беде, секундарних сировина (сценографија Катарина Келић), „Девојчица са шибицама“ говори врло јасно. И гласно. Понајвише захваљујући преданој и надасве уверљивој игри глумаца. Алекса Илић своје радње креира енергичним, хитрим покретима, наглашеним гестовима, мимом и говором који одају незрелог мангупа, жељног пажње и прихватања. Ервин Хаџимуртезић из контре, тромошћу и озбиљним изразом лица представља стармалог клинца, без жеља, помиреног са незавидним статусом. Данило Миловановић видно ужива у игри коловође, старијег, искусног дечака, који је за час у стању да се понаша као одрасли, а за час држањем да подсети на највеће дете од свих. У ефектној сценичној веродостојности значајно им помаже и доминантно секонд-хенд костимографија Јасмине Радујко. Глумци врло вешто играју и улоге одраслих, употребом креативно оживотворених предмета – објеката – играчака, мегафона, телефона...

Кристина Савков скоро ниједног тренутка не игра дете. Она јесте Девојчица са шибицама 21. века. Реалност њеног лика заснована је на дубокој емотивној и психолошкој уживљености у улогу. Црте њеног лица, карактер који приказује физички или говором, и поред сјаја позорнице, заиста увлаче у бруталност њеног положај и ситуације која се из часа у час мења. Од каквог-таквог дома, после смрти баке, углавном је на улици, јер јој је отац „физичка појава“ (чини и се да управо такву „квалификацију“ изговара кад је реч о њему, човеку који је мајку начинио да поплави и претворио је у ћошак). Одбачена од „другарица“, школа јој се баш и не да, среће чику који би да је узме себи, да јој храну... А-ха. Затим екипу којој чува стражу, с којом се и греје, дружи, дува лепак, док не заврши како заврши.

Одсуство родитељске бриге, онемогућеност образовања, живот на улици, склоност криминалу, наркотицима, ненаклоност надлежних институција, појединаца, прегршт је приказаних проблема с којима се суочавају деца које живот није мазио. Можда и превише да би се концентрисали на један од њих. Схватили његову унутрашњу логику и законитости, без доношења олаких судова и закључака.

На дирљив начин, приказана је и деци иманентна радост, нада, која умире последња. Тешка и емотивна прича, „бајка“.

После сваке од сцена редитељка креира дидактички „интермецо“ у којем глумци кратко износе шта су то трафикинг, страх, опијати... Лепо и поучно, али рекло би се и непотребно, јер је нешто са чим би савремена деца и родитељи већ требало да буду упознати, да препознају и у представи, препуштени властитом систему реакције и одговора. Препуштање јесте један од друштвених проблема, али после „Девојчице са шибицама“ коју прати упутна брошура са додатним едукативним материјалом, а следи и разговор публике са актерима, па се овде не мисли на ту врсту препуштања, него на ону у којој и сами постајемо мотивисани на деловање. Тај облик мотивације даје најбоље резултате, дугорочно гледано. Представу у Позоришту младих можемо посматрати као важан корак на путу ка томе, још само да је види што већи број људи, на свим могућим местима, јер је позориште и даље јако далеко на лествици потреба просечног становника не само Србије, што је опет посебна тема, поготово у случају његовог социјалног ангажмана.

А било би веома занимљиво чути и шта млади мисле о њој. Ја сам позвао полицију. А ви, хоћете ли у позориште?

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.5784
Најновије вести