Фестивал „Дезире“ у току је од прошлог викенда, већ је забележо наступе многих уметника. Нагласак је, као и увек, на представама израженог савременог снезибилтета, осећаја за друштво у којем се уметност ствара. Увек је добар осећај видети и велику дозу неформалности, уметнике и публику како заједно иду од једног програмског места до другог, док се све не заврши у локалном клубу...
„М.И.Р.А.“ Андраша Урбана (Битеф театар) на отварању, „Круг“ Насера Белаза из Париза, „Мнемозин“ – нови перформанс и изложба фотографија Јожефа Нађа, обележиле су почетак фестивала који организује Позориште „Деже Костолањи“.
Савремена позоришна сцена Мађарске, такође је била заступљена првих дана, као природна за град који је „на граници“, чији поја често бива преиспитиван. Град који је пун „такозваних“ миграната, а заправо људи који траже излаз. Представа „Симптоми – ријалити у подруму“ чувене новомиленијелане трупе Реке Сабо из Будимпеште, на документарно-извођачки начин, говори о томе како се (и како би могли) алтернативни, маргнализовани уметнички правци повезују са конкретном реалношћу, у све већој, и рекло би се жешћој потреби да се и они определе. За/ против. Представа се завршава свјеврсним гласањем у којем се формирају три групе. И „групним селфијем“, ако је тако нешто могуће.
Како је и шта је у Србији, говори представа „Вокс деи – грађанска непослушност“ Златка Паковића (Установа културе Стари град Београд). Пита ме колегиница са веб-портала „Хоћу у позориште“ шта мислим о њој, представи, политичком позоришту, Србији... Не знам, шта рећи. Док год нам уметници инсценирају суђења убицама Оливера Ивановића, Даде Вујасновић, Небојше Симеуновића, Зорана Ђинђића, владавину права, грађанску одговорност, насупрот стварности у којој врх демократски изабране власти симулира исте те ствари, ту и тамо бивајући театралнији од самог позоришта, тешко је уопште слушати, гледати, причати.
До краја фестивала „Дезире“ у Суботици, са великим нестрпљењем (највећим), очекују се представе редитеља Игора Вука Торбице. „Тартиф“ (Српко народно позориште/ Народно позориште Сомбор) и „Бакхе – кратка историја пропадања“ (Народни театар Битољ). Ово и јесте једна од темељних вредности „Дезиреа“ – промоција недовољно промовисаног, да се изразим „некритички“ спрам „непопуларних“ термина из савременог речника.
Узбуђењу ће сигурно допринети и концертне вечери у петак, 29. новембра, када наступају репери Марчело (Србија) и Адорјан Чато (Мађарска). Хип-хоп је музички жанр с краја 20. века, који је остао доминатан и у 21. веку, као уметност способна да повеже мисао „улице“, са мислима „салона“. Њен позоришни израз, ако би се овде већ упитали и за то, потиче од говорне радње, поезије, повезане са најдубљим мислима и осећањима везаним за заједницу.
Зато – „Рајт хир, рајт нау“ (Овде и сад, одмах) – прави је и добро изабран слоган 11. фестивала „Дезире“ Позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици. Добродошлица се подразумева!
Игор Бурић
