Па после кад их видим у салону, кафани, улици, пијаци, како се држе, разговарају и смеју се. Како само они знају да се забављају. Живе људи. Знају да живе. Уживају! А онда, кад треба нешто јавно да се каже, оцени, било да је реч о позоришту, филму, политици, медицини, ма, све знају! И сви их слушају. Гледају у њих као богове. А како и не би, кад су годинама учили да говоре, да буду отмени. Лепи су, сви су лепи! Баш их нешто волим. И завидим им. На академији од сваког предавања праве журке, вежбе су им попут тренинга обешењаштва, бедастоће. И шта ту смета што ти после десетак, петнаест година каријере треба један доктор за интерне проблеме, један за болести овисности, један терапеут за романтичне везе, а један да те интегрише. Што те пљују колеге, техничари, критичари, што кад погледаш у огледало не знаш да ли видиш себе. На конференцијама за новинаре, кад најављују премијере, стално причају како им је процес рада био сјајан. Како воле то што раде. И не кукају што су им мале плате. Статус звезде много више се исплати. Ту су и серије, рекламе, добро пиво, веш машине, јефтини кредити. Жао ми је што их на округлим столовима терају да причају о улогама, како су градили своје ликове, смарају их. Тешко им је и кад после мукотрпног школовања неће нико да их запосли, пребацују им да их је превише, да су само глумци. Али, драго ми је да кад их једном добар редитељ узме у поделу, ето одмах иза ћошка - телевизија, биоскоп, црвени тепих, Кан, Мостра, Берлин. Највише још волим кад почну да режирају, жирирају, селектују, постану директори драме, ма и позоришта у целини, а онда знају да уђу и у владу, штета што то буде само због културе, јер ко би боље од њих знао о чему је ту реч. И разумем их, наш народ ионако не воли да иде у позориште, осим ако му није до неке комендије. Ја бих њих бирао и за председнике, председнице још боље.
Ево, нешто као у представи „Ibi the Great“ у Сомбору. Онако, мали град, мало позориште, главни глумац из Кљајићева, зажелео се човек, човечуљак, главне улоге и дошао редитељ, Андраш Урбан, иначе баш незгодан лик, воли више да се бави собом, глумцима, политиком, него самом драмом, и – дао му је. И игра мали, не знам ни како се зове, као прави. Као змај. Види се, фрка му је мало, трема ради, али уби се он и покида своје. Изубија и племиће, и властелу, и министре из владе, и народ цели. „У рупу с њима!“, виче. „Сам ћу!“, каже. Ма шта каже, пева човек, од муке: „Све ћу сам“. Морам, што би рекло моје дете. А тек жена што му је! Њу игра глумица што лепо изгледа, још и кћерка неког баџе из Зрењанина, па је узимају да уноси тацне. Покида и она!
Одигра улогу као велика, зна да ђуска и да пева, на месту јој је кретња и реченица свака, па ће ти и она: феминизам, прави мушкарац, позориште треба ово-оно, како ћемо без њега било шта да научимо, да хекламо, кувамо, поправљамо... А покраде све и побеже! И не знам што баш они, тако никакви да им се дозволи да играју главне улоге и запоседну трон. Ама њих двоје, к'о да су живели заједно, к'о да знају шта раде и где ми живимо. А не, не, не. Не! Представа није о њима, о нама, поготово не о нашим властодршцима, живи и здрави да смо, радили још вредније, кад већ ништа не вредимо, па ни комад наше груде. Пардон, руде. Лепо нам је објаснио на почетку представе један мало већи по габаритима, али млад глумац, њега би да запосле, иако му није јасно, јадан, тек се испилио са академије где их учи неки Станиславски, да у савременом свету (позоришта) не можеш да одбраниш лика, ако ниси у стању да одбраниш себе. Џабе билдаш и улазиш у психологију коња. Ма, право предавање нам одржао! Реч је о Пољској – каже он. Не о пољском ве-цеу, него о држави. То се све збива тамо, није код нас. И да је најбоље да ћутимо. Право да вам кажем, лакнуло ми је. И много лакше било сит да се исмејем на празан стомак, каквих све будала има. Не знам само шта му је значило то да ће он да игра дидаскалије, после ми је било сумњиво што сви они нагињу ка том маслу што није Алфред Жари у „Краљу Ибију“ написао, „Народе мој“, ја читао, него ваљда драматург у женском роду. А пише да има и композиторка, мада ми је на тренутак све личило да јепредставу компоновала Марина Амбрамовић.
Јој, није Марина Абрамовић, него она што је писала народњаке, слично се зове. Преправише класику, испреврташе и глумце шта они мисле о томе, ма хаос један, али публика виче и скаче, добацује, пљешће, к'о да им је свима стварно стало до још једног лудила. А мислим се, и мене ухватила некаква еуфорија, како ми је баш драго што су растурили сцену и тог Жарија, најели се гована и нахранили народ џумбусом једним у сред храма од Талије. Срећа, па то све није никад виђено код нас, а и није за нас. Не односи се ни на ког и ни на шта конкретно. Осим на глумицу једну, њу знам, играла баш Живку Министарку на Стеријином у Новом Саду. Њој одбило од плате што није хтела да игра ту дидаскалију, шта ли. Њу и још једног, види се и код њега по гесту и говору, сигурности и држању, искуснијег глумца. Е, код њих двоје у соло сценама може човек и да се расплаче комотно, иако се он на ништа није жалио. Њему је све супер и потаман, само чудно нешто виче док то говори. А били директори, хеј, обоје! Сад их скинуло у гаће и потпокушуљу, још чизме обукло, изједначило с оним младима, па тек на крају обукло онако, да лепо изгледају док глуме срећан крај у најсрећнијем од свих могућих светова, чак и од Немачке.
Игор Бурић
