Јасна Ђуричић: Праве ствари су скривене

Радити интервју с Јасном Ђуричић пођеднако је интензивно искуство као гледати је на сцени, или у последње време више и чешће на филму.
д
Фото: Небојша Бабић

Свака реч има тежину и емотиван набој, а пред вама се отварају дубине у које ако зурите довољно дуго, оне ће почети да зуре у вас. Ипак, искуство је ослобађајуће, катарзично, јер ту нема лажи - нема преваре.

После низа улога којима је очаравала позоришну публику, сетимо се само „Брода за лутке“ и „Галеба“ у Српском народном позоришту, Јасна Ђуричић сад плени и у биоскопима, где је прошле године за насловну улогу у филму „Кво вадис Аида“ Јасмиле Жбанић о стравичном сребреничком страдању у јулу 1995. добила и награду Европске филмске академије, а ове је актуелан филм „Хероји радничке класе“ Милоша Пушића, у којем игра Лидију, жену која ради за мафијашког грађевинског инвеститора. У позоришту, пак, плене и њени студенти глуме са Академије уметности у Новом Саду, који са великим успехом играју представу „Три зиме“ Тене Штивичић ..

Какво је то време дошло да нам студенти играју представу која разваљује у односу на огромну већину репертоара свих позоришта у земљи?

– То је ствар духа ове земље, народа, предрасуда о студентима глуме. Наравно, постоји мајстор глуме и његов шегрт. Постоји хијерархија и пут, али бојим се да смо као друштво нефлексибилни и пуни неповерења спрам младог човека. Чим је нешто школски, мање је вредно - нисам никад размишљала тако. Још док сам била средњошколка, имала сам ту част да гледам најбоље представе Позоришта „Промена“, где су студенти режије и глуме, најпре уз водство Хариса Пашовића, стварали чуда, освајали награде на Дубровачким летњим играма, у Сарајеву на МЕШ-у, јако важним југословенским фестивалима који су и данас успели да преживе као важни. Можда због тога што сам на време пелцована таквим стварима и данас видим да је ту огромна снага и да је то могуће. Они су на извору. Ми када нешто радимо, то је „слепо веровање“, зато што направимо круг поверења. Све се дешава ту и сада, па је било лако доћи до „Три зиме“. Људи данас у позоришту, велика већина нас глумаца, нема поверења у позориште. И та вера је пољуљана, као што је пољуљана генерално. То је одлика и свих осталих, а ми у позориштима допуштамо себи да заспимо, да не останемо будни. Нисам ја никакав маг, сви смо ми учили једне те исте ствари. Може то да буде овај или онај метод, али сви највећи светски и домаћи методичари глуме и режије увек говоре о истом, само на другачији начин. Шта је то због чега долази до самозаборава, због чега се те ствари потискују, а неке друге ствари у позориштима постају много важније?

Кад бих знала да на тај начин могу да радим у позориштима, као што сам режирала „Три зиме“, ја бих сутра кренула с тим. Међутим, будући да сам део нашег позоришта и слободњак сам, имам прилике да завирим с времена на време у сваку кућу. Мислим да то још увек није могуће. Кад су играли „Три зиме“ у ЈДП-у, било је колега чији се разговор претворио у расправу. Сви желе такво позориште. Кивни су на своје управе, на живот уопште. Доста је било вредности које се пропагирају. То су лажи, а не вредности. Праве ствари су скривене. Када бисмо ушли у тај процес, морало би да боли. И моје студенте боли свашта. И мене исто боли. Али, резултати онда буду невероватни, јер бол је предуслов да ти стварно целог себе уградиш у нешто. Мораш да отвориш свој мрак и ране и да те буде баш брига шта ће људи да мисле о теби. А ми имамо инстаграм глумце. То је све популарније и популарније, а то је само 2Д. И сви знају да то не значи ништа и да човеку не може да помогне.

Шта ви то њих онда учите?

– Хах, то је тешко питање! Учимо свашта. Прво, све оно што је у плану и програму. Само што је мој приступ плану и програму потпуно другачији. Пређемо ми све методске јединице које треба да се прођу, али сам сада, већ дуго година радећи и тај посао, видела да ствари могу далеко брже да иду. Захтевни задаци и садржаји могу да се стављају пред студенте далеко раније, него што је некада мишљено о томе. Видим у њима снагу и видим да је то могуће. У томе је много важно преузимање одговорности. То исто код нас одавно не постоји. Брка се ствар.

У смислу да је преузимање одговорности знак да си урадио нешто лоше?

– Не! Они кад дођу на прву годину није им јасно шта значи преузети одговорност за себе, за свој живот. То се брка с тим да то значи да си све завршио на време. Да се тиче дисциплине. Јесте и то, али је пре свега доношење одлуке о себи и свом животу. Да то више није нико други, него да си то увек и једино само ти. То кад се одради на приватном нивоу, онда доношење одлука на сцени постаје лакоћа. Сви страхови се губе. Као када у позоришту видиш глумца који уради нешто, а ти зинеш. Тај човек је донео одлуку да ће то бити тако или никако. Зато се сви за то толико залепимо као за тумачење једног писца или садржаја на потпуно нов, другачији начин, само њему својствен. Мој највећи рад је на томе, да пристану на себе, са свим манама и врлинама. Они су сви даровити, само је ту разлика. Обично су мане проблем, али како је претворити у врлину, своју несавршеност у савршеност? Не стидити се тога. Рећи – то сам ја! Не говорити за интервјуе, не на друштвеним мрежама, него рећи то са сцене. То кад се у школи ради, тешко се заборавља. Онда та борба са собом прати их и после, мисао о томе.

Кад сте прихватили улогу Аиде, да ли сте то урадили због људске или глумачке потребе, ако то уопште може да се раздвоји кад сте ви у питању и филм Јасмиле Жбанић?

– Апсолутно људску и само људску потребу! Већ је познато на који начин бирам улоге. То је била моја прилика да кажем све што мислим о ратовима, о нашој заједничкој несрећи. А то чија је страна у питању – ко прави филм, није ме занимало. Данас мораш бити на нечијој страни или ћеш бити стављен на неку страну, чак и филм ме ставља на једну страну, али ја се уопште не узбуђујем због тога, јер ће време да покаже. И то не мислим краткорочно. Не радимо ми ствари само за сад. Ретко када се добије таква прилика и тога сам била свесна. На најлепши могући начин, из визуре жене. А бука која се подигла око филма овде, исто је била и у Босни. И тамо су незадовољни. Тај исти профил људи. „Јер је требало да...“ То је и тај уплив друштвених мрежа у наше животе, у медије који преносе свачији коментар...

Као да је реч о одвраћању пажње од онога шта би ми у свему томе требало да видимо?

– Свако ко је смогао снаге да погледа тај филм из ових или оних разлога, он је то видео и рекао – чекајте људи! „Кво вадис, Аида“ најмање говори о томе шта ова или она страна жели да инпутира гледаоцима.

Боје ли се људи да га погледају?

– Пуно је таквих људи. Прекјуче ми се јавила једна мајка, писала ми је из једног војвођанског града, не познајем жену, управо о томе колико јој је било потребно времена да се усуди, али да би свако требао да га погледа. То је потпуно разумљиво. И ја имам тренутке када кажем да не могу да гледам тако тешке ствари. Не само због тога што су неки припадници нашег народа учинили такве грозне ствари, него због тога што све ово постаје неиздрживо, све са овим ратом у Украјини. Не гледам ништа! Тотално сам у књигама, можда је то и мој неки бег. Велики успех је да филм са таквом темом обиђе свет и изазове такве реакције. Мени је то стварно потврда да је супер, јер у свету који жели само забаву, да се зезамо, не жели стварност, дајте само слике, слике, шарене слике које ми трепере испред очију... Невероватно која га је количина људи ипак погледала! То је охрабрујуће, веома охрабрујуће за читав свет.

Да ли су те силне друштвене околности и лични разлози допринели реализацији саме улоге Аиде? Припреми за њу и приступу, у односу на, рецимо „Медеју“ у позориту.

– Да. Али, нисам имала притисак док смо радили. То је дошло кад је филм освануо. Снимање је прошло без икаквих медија, управо због осетљивости теме. Радили смо мирно у најбољим могућим условима, оптимално. Припремала сам се дуго и темељно. А разлика је у томе што је „Кво вадис Аида“ наша јако свежа историја, а „Медеја“ је давно, давно написана прича. Ту си свакако опуштенији, а кад радиш нешто из блиске, заједничке историје, онда мораш бити јако паметан, јако добро се припремити. Много је још људи живо који су преживели све то. И починилаца и породица жртава.

А кад играте?

– Немој да улазиш ако имаш дилему. Зашто то радиш? Чега се све бојиш? Онда дупло платиш. Нешто ти не да да целим бићем играш. Увек сам се трудила да оно што радим не остане локално, него да буде универзално, поготово кад сам имала фантастичне садржаје пред собом. Не могу да нам буду жеље и домети Нови Сад и Београд. То су степенице, студентима говорим да су успутне станице. То што радиш мора да стоји у читавом свету. То ми је било важно и у Аиди, да то не буде филм само за овај наш регион, него да је то прича о нељудима на читавој планети, о злочину.

Осим на филму, ретко вас публика може да види на позоришним сценама. Има ли шансе за то, на чему тренутно радите?

– Има. И та ЕФА награда, стижу разноразне понуде, па и из наших позоришта, и то неке дивне ствари, али ја сам све то морала да вратим. То је све у једном те истом термину, а имам договор за филм. Вито Тауфер у ЈДП-у, Селма Спахић у Атељеу 212... Ништа нисам могла, а волела бих. Треба да радим на пројекту о бренду „Прада“, али сад ни за то нисам сигурна да ћу успети. Много је позива за жирије на светским фестивалима, а то су све ствари које су за мене сад нове и зашто да не. Други људи, нешто друго. Жао ми је, али сад је код мене тренутак за филм, који ће да прође, као и све друго што прође. Позориште ми стоји, али сам свакако у сталној потрази шта је то. Лако нађем за друге, али за себе јако тешко. Топло се надам ако тражим да ћу и да нађем и јако се радујем том тренутку кад нешто лепо и важно будем могла да поделим са неким другим човеком, са публиком. Имам у глави нешто камерно, нешто интимно, стално набадам као и свуда те садржаје, али нисам нашла шта је то. Биће, кад се све склопи.

Да не остане на „Лепој Брени“!

– Неће остати на „Лепој Брени“. А таман и да остане, немам ништа против. Боже здравља, што каже Констракта. Само уметница да буде здрава, превише је болести око нас, све остало ће да буде. Имала сам већ хиљаду прекретница и у каријери и у животу, где је већина људи рекла - то је то. Којешта, то су само контексти и ствари о којима други доносе одлуке, означавају те као оваквог или онаквог. Имам потребу да радим, а док год имам потребу да радим и да стварам, биће свега!

Игор Бурић


Хероји радничке класе

У филму „Хероји радничке класе“ играте пиарушу, жену која нам је блиска на другачији начин. Дуго се радио тај филм, сад је пред публиком. Како се осећате тим поводом?

– Чудесно је. Филм смо радили између 2016. и 2017, а имао је премијеру 2022. у Берлину. Сви смо радили за нула динара, сценарио је одбијан на сваком конкурсу, али је Милош Пушић дошао код нас и рекао – људи, ја бих ово да урадим, осећам потребу, јесте ли за? Идемо! – одговорили смо. Удружили смо се с пријатељима и снимали кад је ко био слободан. И невероватно - доказали да је могуће снимити филм без пара и то не било какав филм. После премијере на Берлиналу, читала сам светске критике. Озбиљни су критичари писали о „Херојима“, а то није као код нас - ти си сад на плати, па мораш да пишеш. Они нису морали. Шта ћеш више! То је такође једна од ствари која нуди другачију причу младим људима. Могуће је, постоји избор, постоји пут. Читава машинерија, филмска индустрија од Холивуда до Европе, са толико правила - паре, пичинзи, читачи - прође пола године, па корекције... Невероватни процеси, а човек има потребу да сними филм. Мислим да сад и Милош, видевши да може и овако, неће више чекати. Скраћује се пут до снимања. Филмски редитељи су код нас у језивој ситуацији. И све је „дивно и фантастично“, а гледам тај филм, видим све мане, па ипак мислим да има ту нешто племенито, нешто живо што прелази рампу - филмско платно.

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести