Но, неколико година је провео и у тропским пределима због пословног ангажмана својих родитеља. И та рана мешавина локалног идентитета и глобалне забуне, показаће се важном за његов професионални рад, како у темама, тако и у жанровским променама, а нарочито у посебном интересовању за језике. Након дипломирања, отпочиње своје нове студије које сежу од хемијског инжењерства на Политехничком колеyу до руског језика у оквиру норвешке војске. А онда, као студент на размени, у Мадриду открива фламенко, што га је озбиљно привукло сценским уметностима и учинило да пошаље пријаву Националном балетском колеyу у Ослу. Његова апликација је прихваћена, а будућност запечаћена.
Иако је добио образовање из области балета, своју каријеру окреће ка савременој игри. Због повреде је одлучио да се усмери на кореографију и позоришну режију. Упоредо, књижевне амбиције су еволуирале до могућности да постану стабилна каријера, у оквирима драмског писања. Различите врсте уметности просто су дефинисане као његово главно занимање, па убрзо такође развија сопствени стил у сценографији и дизајну светла. Укључивање у снимање филмова, испред и иза камере, такође му је донело резултате вредне помена. Један од његових филмова добио је престижну награду Златна ружа.
Као кореограф, био је ангажован од стране читавог низа компанија, како балетских, тако и савремених. Као позоришни редитељ углавном је радио са националним и градским театрима у нордијској регији, али је неколико представа успешно поставио у САД, Немачкој и Русији. Написао је и подужу листу позоришних драма и филмских сценарија. Стромгрен је и уметнички директор сопствене трупе, али и резиденцијални кореограф у Норвешком националном балету. Креирао је преко 150 продукција, од којих већину чине целовечерње представе, док су његова дела извођена у 64 земље. У оквиру предстојећег Београдског фестивала игре, он ће са својом компанијом из Осла гостовати 29, 30. и 31. марта у СНП-у, Битеф театру и у Културном центру Панчево. Долази са светском премијером представе „Поткровље”...
Ваши радови су се и претходних година изводили на БФИ, иако Ваша трупа из Осла никада није била у Србији? Ово је први пут. За ту прилику, доносите светску премијеру?
– Мислим да је трупа Cedar Lake из Њујорка извела један мој комад, а затим је и Пољски театар игре наступио са представом “Четрдесет” на Београдском фестивалу игре. Поред тога, на Битефу је изведен комад “Писац”, за који смо добили и Награду публике. Такође смо имали и две одвојене, веома успешне турнеје са представама“Болница” и “Одељење” у Београду и Новом Саду. Тако да сам, до сада, прилично добро упознао Србију. Међутим, ово је први пут да доносимо светску премијеру. Чини ми се да је то природан избор, јер Србија и Норвешка имају сличан смисао за хумор и деле одређене, снажне историјске везе. Никада нисмо доживели да нас погрешно разумеју у Србији и наш недостатак политичке коректности српска публика дочекује са разумевањем.
Публика БФИ нестрпљиво чека „Поткровље”. Шта нам можете рећи о том свом делу?
– Представа приказује сукоб између четири жене у поткровљу. Она дотиче различите теме, не искључиво оне везане за женска искуства, већ има за циљ да каже нешто важно о љубави, обмани, сновима и изгубљеним надама. Добра ствар у вези са игром је што можете да дозволите себи да се бавите великим темама, без потребе да дајете велике одговоре. За мене је главна ствар да публика добије прилику да се повеже на основу сопственог живота и искуства када гледа моје представе. Мислим да ће у комаду “Поткровље” бити много тога у чему ће свако моћи да се препозна.
Ко су жене у “Поткровљу”?
– Осим што се ради о четири различите личности, оне представљају и четири различита погледа на живот и како га треба живети. Када би то била класична позоришна представа, најближе асоцијације били би Ибсен или Чехов, али не у смислу психолошке дубине, већ више у комбинацији ликова са проблемима и потребом за катарзом. Представа је првобитно намењена за три лика, али сам схватио да четири стварају комплексније ситуације у погледу статусних промена и психологије групе. Жене у “Поткровљу” су дефинитивно жене садашњег времена, које поседују савремене манире и обрасце опхођења које видимо свуда, како у Ослу тако и у Београду.
Не кријете да је својеврсна прекретница у Вашем животу било упознавање са традиционалним шпанским фламенком?
– Одрастајући у Норвешкој, највише су ме занимали фудбал и скијање. Када сам отишао са 17 година у Мадрид на годину дана као студент на размени, открио сам школу фламенка близу места где сам живео. Фламенко сам пробао из забаве, али сам се убрзо фанатично заинтересовао. Мој сан је био да постанем професионални фламенко играч. Међутим, једна ствар је водила другој и уследило је посебно интересовање за савремену игру. Када сам се вратио у Норвешку, провео сам већину свог времена у студију и годину дана касније сам примљен на Национални колеy за уметничку игру. С обзиром на то да сам веома касно почео да играм, морао сам да пронађем свој пут до успеха. Никада нисам могао да окренем 10 пируета, тако да су ми биле потребне добре идеје и добре приче које бих могао да испричам. Сада, скоро 200 продукција и 70 земаља касније, срећан сам што сам веровао сопственој креативности и што нисам дозволио да ме ограничавају моје техничке несавршености као играча. Више не играм фламенко, али заиста уживам гледајући га. Можда је релевантно да се у самом фламенку не ради о савршености, већ о “дуенде”. Најближи превод ове речи је “душа”.
Поред успеха у кореографском раду, успешно сте се опробали и као позоришни редитељ и сценариста?
– Позориште и игра су за мене два различита света. Ако ћете да их помешате – добро, али морате бити прилично компетентни у оба света. Као и игра, позориште има толико идеологија, метода и стилова... Мислим да је главна препрека то што су глумци у основи научени да буду психолошки ликови, док су играчи научени да подржавају апстракцију на сцени. Данас је постало уобичајено савладати и једно и друго, али ми се чини да често видим представе у којима је ово укрштање урађено сувише површно. Играч који говори кратак текст у микрофон није нужно позориште, нити су трапави кораци глумца нужно савремена игра. Можда сам старомодан, али мислим да одређене уметничке вештине и занате не треба потцењивати.
Шта је по Вама теже, радити са играчима и стварати кореографију за савремену игру или бити позоришни редитељ и радити са глумцима?
– По?еднако је тешко. Тренутно сам у Москви, радим на новој продукцији и неки дан сам на путу до посла помислио “зашто никад не може да буде лакше?”. Сада је једнако тешко као кад сам био на почетку, пре 25 година. Али ово видим као позитиван сигнал. Вероватно то значи да увек покушавам да остварим нове идеје и уведем нове методе, не ослањајући се на утабане стазе и претходне мајсторије у било чему. Генерално, мислим да је лакше навести глумца да се креће на занимљив и другачији начин, него играча да постане интересантан лик. Не знам зашто је то тако, али након толико рада и са глумцима и са играчима и у толико земаља, то је дефинитвно искуство које сам стекао. С друге стране, глумци су научени да много причају, што значи да током процеса стално износе своје мишљење. То уме да буде заморно. Играчи обично лакше прихватају оно што им се каже, без постављања питања. Можда би мој сан био да глумци више слушају, а играчи више причају. Једна ствар коју људи заборављају када постављају питања о разлици између играча и глумаца, јесте да су трупе савремене игре мултикултуралне и вишејезичне. То ствара другачије окружење у погледу комуникације од уобичајеног позоришног ансамбла где глумци долазе из истог места и говоре истим језиком.
М. Стајић
