Јури Александров: Не знам ниједног уметника који би славио насиље

БЕОГРАД: Лично не знам ниједног уметника који би глорификовао насиље, и основна исконска људска особина је да увек буде против насиља, изјавио је данас специјално за Танјуг руски позоришни редитељ Јури Александров, који гостује са две спектакл представе Опере Санкт Петербурга од сутра до 16. новембра у Београду.
e
Фото: TANJUG /RADE PRELIC/ bs

Једно од најбољих музичких позоришта у Русији, Државни камерни музички театар „Опера Санкт Петербурга“, поново је на турнеји у Србији, у оквиру које извести трагичну оперу “Насиље над Лукрецијом” Бенџамина Бритна 13. и 14. новембра у Народном позоришту и затим “Отмицу из сараја” Волфганга Амадеуса Моцарта 15. и 16. новембра на сцени Опере и театра Мадленијанум у Земуну.

Бритн је био велики, светски признати енглески композитор 20. века, а занимљиво је да је тежиште доброг дела његове каријере у сценским делима била тема - протест против насиља и рата. Ипак, ово дело садржи мучну драму, и тиме, неко ко је против насиља, миротворац, пацифиста, овде приповеда о - насиљу.

Да ли је могуће да се уметник одмакне од тог насиља против којег је све време?

“Композитор је оперу написао 1946. године, одмах након завршетка Другог светског рата и представља управо његову реакцију на насиље у свим страхотама рата”, објашњава редитељ Александров, иначе и оснивач, стални уметнички руководилац театра у Санкт Петербургу.

“Опера је рађена у тадашњим условима, Европа је и даље горела од свих ратних разарања, последице су се веома осећале, а то се огледа и у чињеници да је оркестар имао само 17 чланова, није могло више од тога да окупи у техничком смислу”.

Радња трагичног музичког комада је везана за део римске историје: Лукрецију, супругу римског војсковође Луција Калатина, насилно је напао у њеној постељи Тарквиније Секст, који је становао у њиховом дому.

Како није могла да издржи такву срамоту, Лукреција је извршила самоубиство, али је пред смрт мужу и оцу раскринкала свог насилника.

Ову крваву драму први је забележио римски историчар Тацит, касније песник Ливије, а постала је и основа Шекспирове поеме, која ће касније прерасти и у врло брутално његово драмско дело “Тит Андроник”.

Да ли постоји тема у опери “Насиље над Лукрецијом” која је суштина дела - однос мушкарца и жене, љубав, верност, превара или можда освета?

Редитељ, проглашен за националног уметника Русије, сматра да овај спектакл покрива знатно шире теме и покреће много јача питања него да ли се ту ради о љубави или превари.

“Важно је нагласити да насиље не бира, јер може да наметне штету свима, и богатима и ситомашнима, а и ви имате у Србији сигурно пословицу, као и ми у Русији - и богати плачу”.

Опера „Насиље над Лукрецијом“ је први пут изведена у Русији управо у позоришту „Опера Санкт-Петербурга“.

“Зато ми је и било занимљиво да анализирам тему како рат делује на људе, како ратни пакао и насиље успева да изопачи оно најљудскије у нама, јер је то нешто што ниједном човеку није својствено”, јасан је Александров.

Уместо целокупног мушког и женског хора, како је било својствено у античком позоришту, овде се појављују Он и Она као представници управо тог Мушког и Женског хора, али то уметнику није било најважније у раду на представи.

“За мене је смисао ове представе управо породица, а могуће је видети и избеглице које су унесрећене ратом и беже од те несреће, и те избеглице су у гледалишту веома близу публике”, објашњава концепт ове опере.

Редитељ се труди да сруши чувени “четврти зид”, односно баријеру која се ствара између публике и оперских певача на сцени, и управо се све и дешава на том контрасту, јер воли да представе базира на односу сцене и аудиторијума.

“Лукреција” се изводи на оригиналном енглеском језику, а сам редитељ је раније званично изјавио да само на тај начин, дело британског композитора Бритна из 20. века представља поетичност лепоте опере и врхунску естетику музике аутора.

Како је било размишљања у првој варијанти да текст буде на руском, онда и на енглеском, ипак, у сценској верзији остали су при одлуци да све буде само на енглеском језику.

Да ли је редитељ задовољан таквом одлуком и је ли на тај начин заиста дочарана поетска лепота опере?

“У нашем позоришту иначе италијанске композиторе певамо на италијанском, оперу “Фауст” комплетно на француском, Моцарта на немачком, а што се тиче Бритна, јесте, покушали смо на руском језику, али то није било оно право”, признаје уметник, познат по својим креативним експериментима и неочекиваним редитељским решењима.

“Фонетика енглеског језика је специфична, тако да би се у преводу на било који други језик много тога изгубило, а ја нисам желео да изгубим ниједан делић те заиста генијалне партитуре”.

Александров са својим позориштем на сценама Народног позоришта и Мадленијанума гостује са две дијаметрално различите представе - “Лукреција” је озбиљна, туробна, мрачна драма, док је “Отмица из сараја” прилично весела, може се речи комедија.

Шта је данас представнику драмских уметности у овако несигурном времену пандемије када је цео свет замрзнут, инспиративније да ради, тужне или веселе представе? Да ли је захтевније и лакше засмејати или заплакати публику?

“Сматрам да је дужност за сваког уметника и у ово доба, да одабере углавном теме које су паметне, освешћене, посебно теме о којима ће публика касније дуго размишљати”.

Открива такође да након сваког извођења представе, редовно остаје да разговара са публиком, да чује њихова мишљења, воли да провери да ли је са ансамблом и целом екипом учинио праву ствар, а сигурно то нису само костими о којима би причали да ли су добро одабрани.

“Данас имамо довољно драме у животу, и зато смо желели да у Београду, Србији, изведемо и једну веселу представу, каква је “Отмица”, а идеја је и била да овде гостујемо са две потпуно различите представе”.

Александров истиче да је у Моцартовој опери, у његовом читању и решењима, у први план ставио један важан аспект, а то је аутобиографска прича, однос Моцарта са његовом супругом Контанцом, али и однос уметника према породици и музици коју ствара, те на крају покушај да се те две љубави ускладе једна са другом.

“Мислим да је то један важан паралелизам, да се достигне та трагична кулминација, а неопходно је обратити пажњу на однос Моцарта и Констанце.

За сам крај, питање за уметника је да ли би волео да режира опере и драмске пројекте у Београду и целој Србији, односно да ли је било већ планова, понуда?

“Апсолутно бих волео да радим код вас, подразумева се, и могу открити да сам имао већ преговоре да режирам у Мадленијануму, као и у Српском народном позоришту у Новом Саду, али наравно, сада овакво време из основа коригује све наше пројекте, тако да се ништа више не може са сигурношћу планирати”, искрен је Александров.

“Иначе морам рећи да веома волим и ценим српску публику, она ме подсећа на ону праву лењинградску публику, али не на ову сада у Санкт Петербургу, већ на ону некадашњу, топлу, душевну, паметну публику и зато ми је увек задовољство да поново дођем у Београд”, закључује редитељ, који ће током четири вечери бити гост престонице са споменуте две опере, од 13. до 16. новембра, на сценама Народног позоришта и Мадлеанијанума.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести