„РАД МИ ЈЕ ЕКСЦЕНТРИЧАН, ЈЕР ТАКАВ САМ И САМ” Уметник Бојан Ђорђевић објаснио своју филозофију стварања
Бојан Ђорђевић – ОМЧА један је од уметника који учествује на 4. Тријеналу Музеја наивне и маргиналне уметности, јуче отвореном у Галерији МНМУ у Јагодини.
Ђорђевић је дипломирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, један је од оснивача Колектива Мубарећ и групе Art Brut Serbia, а до сада је свој рад представљао у бројним изложбеним просторима и алтернативним манифестацијама.
Којим радовима се представљате на Тријеналу?
– На овогодишњем Тријеналу представљам два рада, две комбиноване технике које се зову „The end of times“ из 2024. и „Resistance is futile“ из 2025. године. Пријавио сам баш те радове јер су компактни, концизни и приказују најбоље мој рад. У питању је пре свега комбинована техника, фетиш и разна измишљена створења. То је заправо моја верзија средњовековних бестијарија. Хибридна створења, опсцености, боја и патерн. То је зправо horror vacui i и једноставно љубав према цртању, стварању.
Који су то мотиви или теме које Вас највише генерално интересују?
– Оне су разноврсне. Од религијских, са атеистичке стране гледано, до отворено леве идеологије и чистог апсурда.
Шта Вас привлачи у раду на колажима?
– Преферирам једноставне колаже са највише три елемента, јер мени су много ефикаснији. Искрено, волим да их радим јер се праве брзо у великом броју и забављају и мене и друге.
Ђармати, Возницки, Стојчетовић
На Тријеналу ћемо видети и доста радова уметника блиских Вашем сензибилитету. Чији рад нарочито цените, међу уметницима које бисмо могли назвати „маргиналним“ или „ексцентрицима“ на домаћој сцени?
– Марјан Ђармати и Кејти Возницки су феноменални уметници. Па и Горан Стојчетовић, мада је његов рад мени „hit and miss“. Али све троје су конзистентни, а то највише ценим.
Овогодишње Тријенале носи назив „Ексцентрици“. Како доживљавате значење тог појма у контексту уметничке сцене у Србији?
– Најпре, могу рећи да себе сматрам ексцентричним, као и свој рад. Мислим да је маргинална уметност у самој бити ексцентрична, а такви су и маргинални уметници, јер смо самоуки и искључиво нас води жеља за стварањем. Не само у Србији, већ глобално.
Међу утицајима у Вашем раду помињу се „примитивне културе“, али и дадаизам, Климт, Паул Кле, Курт Швитерс... Које су од ових референци и даље актуелне?
– Што се тиче утицаја других уметника, тренутно можда Швитерс има примат, али одавно и не размишљам о тим утицајима јер с њима сам почео пре 20 година.
Какав однос гајите према дефинисању маргиналне уметности као арт брут?
– Маргинална уметност може бити арт брут, али и не мора. По мом мишљењу, то је у суштини уметност нешколованих уметника. И зато је маргинална, занемарена. А то су хиљаде уметника чији рад се просто не може ставити у једну „фиоку“. Што се мог рада тиче, не мислим да је искључиво арт брут у питању, али јесте маргинализован јер га мало ко разуме. Не могу исто да тврдим за друге уметнике.
Да ли говорите о неразумевању од стране институција, музеја, или „обичних“ посматрача?
– Па, и једно и друго. Музеј наивне и маргиналне уметности је заправо једини где сам нашао разумевање за свој рад у овој мери. Људи, посматрачи, не разумеју мој рад, јер заправо не припадам нигде. Али има људи који цене мој рад, иако их нема много.
Н. Марков