“Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878.” Албине Подградске један је драмски комад управо о судбини невољно расељених лица. Заправо, не знам тачно шта је, прича или књижица, али тако нам је прошле недеље представљен у Народном позоришту Суботица. Као заборављени и запостављени драмски комад, и то први који је икада штампан, а да га је на српском језику написала жена, сачуван и данас.
Редитељка Анђелка Николић није ишла за тим да га архивира, нити да га актуелизује преко сваке мере. На пример, третирајући феномен избеглиштва из перспектива савремених ратова и геноцидних политика. Анђелка Николић се одлучила да “Милеву” представи осебујно, као да је то овдашња и само наша прича, али ипак епских, цивилизацијских размера. Дакле, и универзална. И одлучила се да то уради у комуникацији, интеракцији са публиком. Па тако, већ после посвете у којој Албина Подградска наводи да јој се приход од продаје њене књижице употреби за криж на гробу, поставља питање: “За шта бисте ви употребили приход од ове представе?”. Један од духовитијих одговора из публике на премијери је био: “За отварање зграде позоришта.”, а остало је отворено питање да ли ће и за шта ће. У Суботици, наиме, већ деценијама се реконструише зграда позоришта, а глумци раде у импровизованим просторима. Бар ће свака од наредних публика да размени своје гласове не само на ову тему, него и на многе друге које се покрећу у представи, попут оне, на пример, коме бисте пре уделили милостињу - жени с дететом или мушкарцу. Ова тема има чак и едукативну димензију, јер многи криминални ланци експлоатације деце управо рачунају на самилост према њима, саопштава се. Што не знају баш сви, па Албина Подградска том редитељско-глумачком интервенцијом постаје ванредно важна и савремена ауторка.
Иначе, укључивањем публике, слојева аматерског стваралаштва, кроз продукцијско учешће Сеоског културног центра Марковац и сарадњу са Едукативним центром Рома, елементима представе приказаним кроз језик музике, народног певања, молитве, отварањем расправе о зеленашима, веронауци, укључивањем деце и младих да играју у представи, својеврсним уједињењем Драме на мађарском и Драме на српском Народног позоришта Суботица, редитељка је од једноставног, готово наивистичког текста младе ауторке из 19. века, истакла сву његову сложеност када се посматра без елитистичких културолошких скрупула, управо карактеристичних за “нашу цивилизацију”. Карактеристичних за положај публике, као контрапункт сиротој Милеви из Босне чија породица није обезглављена само дивљањем турске сабље на заласку империјалне каријере, него и цивилизацијом коју сусреће у Војводини. Конкретно, лихварском цивилизацијом представљеном кроз низ “банкара”, односно вредности које људе деле на нас и њих, на мушкарце и жене, на сиромашне и богате, јаче и слабије... И можда, што је још важније, цивилизацијом која као да тера људе једни друге да преваре, да греше.
Веома је уочљиво хуманистичко фаворизовање женског рода. У школи су приказане искључиво другарице. Оне које препознају Милевину муку искључиво су мајке. Готово сви мушкарци углавном су у функцији злоупотребе положаја моћи. Чак и изузеци као да повтрђују то правило. Са те стране, представа о сиротој Милеви изузетно је критична према патријархату, а жене и националне или етничке групе није склона да посматра и представља према стереотипима, што јој је врлина. Осим у једном делу када такорећи пропагира идеје славенства и православља са упитном патетичком нотом посебности у односу на друге.
Веома податна представа за анализу, дискусије, па чак и сукобе око тумачења, њених емотивних нота, политичких и социјалних конструката. Међутим, осећај је веома јасан и непобитан - “Сирота Милева” је несвакидашња, врло важна, велика и значајна представа. Преко 40 људи на сцени у извођачком ансамблу, на стотине у публици, поделили су јединствен тренутак. Мене су навели да истражујем “Принципе расељености” УНХЦР-а, међународно право које се свакодневно и масовно крши у Палестини, Украјини, границама Европске Уније. Слушајући сведочанства глумаца о фотографијама избеглица које су издвојене као тонска слика представе, сетио сам се једне из мог породичног албума.
Игор Бурић
