„КРИТИЧАРСКИ КАРАВАН” У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ КИКИНДА Илузије на (с)цени

Гледам Марију како вришти за Алексом и замишљам колико би ефектније било да је и она део екипе. Баронеса нека, на пример. „Вештица“ која Мити и Голићу помаже, а ла Кетрин Зита Џонс, Бред Пит и Клуни Џорџ у „Ошенс илевен“ или „Твелв“. Онда би и Вујић могао да буде корумпирана нека елита, а не трговац из Србије, поштен човек, који љубав према кћерки не може да оправда жељом да јој књиге замени бебом, крпом и варјачом у руци. Батић би био наопаки гроф који не смера ништа лепо, осим да женидбом настави титуле и привилегије.  
3
Фото: Studio „Sretenović“ / NP Kikinda

Овако, код Стерије, у „Лажи и паралажи“, читав конструкт је простодушно доброћудан, исувише благонаклон ка сваком од ликова у ситуацији када читав њихов свет почива на илузијама друге врсте. Сиромаштву духа, а не само новчаника. Зато најбоље и најверодостојније у целој представи виђеној у Народном позоришту Кикинда, у режији Стевана Бодроже, звучи реплика Барона Голића као Алексе (објаснићу ову дволичност касније), да је Јелицин једини грех што је отишла у Беч. Зато она не бира памет када се у њеној кући појави странац који је ишао чак на Месец, а не само до Мадрида.

Редитељ Бодрожа се својски труди да скоро стопроцентно изворни Стерија заживи на сцени безмало 200 година касније. То је тај текст, то су ти ликови, односи, ситуације, време радње... Нема ту готово никакаве интервенције, домишљатости, промене, осим једне досетке која би требало да оправда и осмисли оно што се у позоришту зове разлогом поставке, аутентичним детаљем. А то је – сцена на сред сцене. У кући Вујића, Јелицу затичемо на малој, барокној позорничици (сценографија Зоране Петров), која попут царског кревета својим балдахинима штити сан да је живот – Шилерови „Разбојници“, пријеми, салони, рукољуби и све оно што Гете пише, немецки.

Све што је предмет реалности – отац са својом горком жељом да је скући негде, Батићев прстен, чудновата визита двојице „неразумљивих“, акциони план радње, дешава се доле, ван те Јелицине куле. Чим наступи време за бескрајне Голићеве приче, на штимунг који за Вујиће касније долази и од Мите, сцене се селе горе. Бодрожа тако сугерише да се гледалац замисли над лажама, паралажама и верујућима у њих, јер сад су оне – позоришне илузије. Отуд Алекса и Мита, касније Барон Голић и његов помоћник, долазе из публике, а на крају и враћају се међу њих, излазе не са сцене, него кроз врата од позоришне сале. Цело позориште тако постаје простор у вези са онима који живе у реалности, а доживљавају је тако што гледају негде горе.

Међутим, ова редитељска досетка, кључ, решење, и није сасвим доследно спроведено, нити донело богатије слојеве, јер је често готово у директном сукобу са одлуком да се текст поштује од почетка до краја. За Стеријину „Лажу и паралажу“ није карактеристично пропитивање, критика поимања реалности, а камоли њен однос са позоришним, у смислу оног што се касније назвало метатеатралним. Да је Бодрожа отишао корак даље, онда би целу ствар и гледали као да је неки филм, или Топ-листа надреалиста, какву данас имамо непрскану, сваки дан на риалити ТВ дневнику. Стерија првенствено комедиографски употребљава механизам лагања, као битну одбрану примарних нагона, базичних потреба, не сежући још тада, тек наговештавајући путеве драме у психолошки реализам. Да се и сам Стерија могао доследно да води синдромом Минхаузена, онда би радња отишла у потпуно другом правцу, апсурда, на пример, док би доследнија употреба инструменталног лагања ликове водила све више у патологију лицемерја и неморала.

Алексу и Миту мори глад. Јелицу принуда да се уда, Марка Вујића то што својој мезимици тешка срца и не може баш сам да подржи живот на високој нози, јер га нигде око њих нема. Разлози су сасвим реални, социјални и економски, о културној беди да не говоримо. Једини излаз из тога је да се свему томе слатко насмејемо, а управо у томе лежи највећи проблем представе у Кикинди. Стеријина расписаност у динамици изведбе тако да она траје два сата, исфорсираност појединих комичких решења, на нивоу геста и покрета, просто не може да пије воде кад је  хумор у питању. Та неодлучност, па и немогућност да се све, баш све не искарикира или уозбиљи, такође оставља ствар на пола. Празну. Не пуну, из моје, визуре члана пројекта „Критичарски караван“ Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе и информисања. Смех се ретко зачуо и из публике те вечери, ако је критичарима пословично мало теже да развуку уста и покажу зубе на начин да не уплаше све око себе.

Јелицу Анђеле Киковић бих могао да гледам сат, сат и по, како пулсира, сва устрептала од жеље, па и хормона, да је Барон Голић одведе на месец. Њена игра детињастости је толико енергична, заразна, њена прпошна фаца, стегнуте вилице и усница кад јој нешто не одговара, просто је фантастична. Кад пређе у фазу еротског набоја, црвенило лица и промену држања, опијеност, постане сасвим другачија, а њена глумачка вештина подсећа на природне моћи хоботнице, тог вижљастог камелеона и трансформерса морских дубина. Чак и кад посумња да јој то успева, Јелица би све учинила да не одрасте, да се још мало игра. А Анђела Киковић има тај ритам. Све док и редитељ не изгуби овај драгуљ из вида у сценама утопљеним у кружок ајкула пред сам крај.   

Никола Јоксимовић је глумац дубоко свестан да захтев његовог лика постављеног двоструко на линији Алекса – Барон Голић, није једноставан. Чак и превише свестан тога. Просто се ретко опусти као Барон, па стално имајући на уму да је љут и бесан због свеопштег сиромаштва и помодарства, његова туга и комика не долазе до изражаја. Отуд му знатно боље леже сцене када је, као, покварен и злонамеран, и не планира никоме да се правда што је такав. Тек тада у њему заискри онај неостварени потенцијал, интелигенција и лепота због које и јесте анти-јунак. Комика коју захтева изузетна говорна артикулација и физичка прецизност радње, промене инетензитета, па, премало поена за једну од водећих улога. А Мита Владимира Максимовића као да је остављен на ветрометини, без старања, да се сам домишља и довија како да изведе ову улогу, која није мала, полазећи од Стеријиног наслова, па на даље. Тек је његов утицај на целокупност доживљаја врло скроман.

О Батићу Алексе Марковића и Марији Тање Марков Крижан сасвим довољно је да бих волео да су Џонс. Томи Ли и Кетрин Зита.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.4618
Најновије вести