Симболично, нови комад овог позоришта, које негује домаћу драмску баштину и српске писце, први пут је изведен пред публиком баш 11. новембра, на дан када се обележава Дан примирја у Првом светском рату.
Насловни лик као сценски оживљен јунак из књижевности, Милутин приповеда своју судбину доброћудног, простодушног човека, сељака, борца, који се тешко суочава са толиким злом које се зове - рат.
Роман из 1985. године представља историју Срба од Сарајевског атентата на принца Фердинанда, до неколико година после Другог светског рата као права архива и хроника страдања народа.
Ненад Јездић први пут у каријери реализује монодраму, тако захтевну и тешку форму за глумца, јер је пред њим велика одговорност да потпуно сам на сцени, огољен, пружа публици своју интерпретацију, где мора да задржи пажњу гледаоца без помоћи колега.
На сцени нема других глумачких партнера и партнерки који ће улазити са њим у неки драмски сукоб, не постоји драма на нивоу проблема са осталим ликовима, већ је глумац усамљен на великој сцени у којој прича своју муку као пресек српске историје изникле из домаће књижевности.
Осим три паноа на којима се емитује галерија слика из периода Првог светског рата и једног табуреа, друге сценографије нема, све је сведено, скромно, какав је и сам јунак, необразован, сиромашан, а поштен и племенит до краја.
Драмски уметник у потпуности се претвара у свог анти-хероја, дише кроз његова плућа, даје му душу, удахњује му живот све време трајања представе, и аудиторијум му брзо и лако поверује да је отишао у далеку историју и оживео сву патњу једног микросвета на нивоу макросвета.
Књига је имала чак 40 издања и продата у 500.000 примерака, и представља једну од најзначајнијих дела српске прозе антиратне тематике. Јездић у готово двочасовној представи највише бриљира у тренуцима када заплаче на сцени, током исповести које су га дубоко потресле, када је био сведок смрти, посебно деце, које су оставиле дубок траг у њему.
Нико у сали на толике страхоте не може остати равнодушан - посебно за трагедију најмлађих, када насловни лик препричава уз горчину и чемер, свестан да је немоћан да било шта промени у том паклу.
Милутин, обичан сељак из села Коштунића, из Шумадије, отвара низ питања која анализирају бесмисленост сваког рата, кроз болну, трагичну, катарзичну позоришну причу.
Адаптација романа коју је писао редитељ Егон Савин, заснована је на првом делу романа, а у плану је да се реализује и други део, као наставак приче, према жељи глумца.
За оне који су волели тај роман и које занима историја, та тематика страдања из угла једног сељака, и посебно за све који уживају у свим улогама Ненада Јездића, ово је савршено сценско дело.
Публика је била одушевљена и неколико минута је аплаудирала Јездићу и стално га позивала да се изнова поклони.
Аутор “Књиге о Милутину” Слободан Данко Поповић (1928-2009) писао је приповетке, радио и ТВ драме, филмска сценарија, романе и есеје.
Познате су му књиге приповедака - “Свечаности” (1962) и “Кукурек и кост” (1976), а објавио је и романе - “Чарапићи” (1969), “Официри”(1979), “Кућа Лукића”(1980), “Господари” (1985), “Удовице”, “Свињски ујед и “Конак у Крагујевцу”.
Писао је и познату ТВ драму “Карађорђева смрт” (1984), у режији Ђорђа Кадијевића.
