Драматизацију ради у сарадњи са познатим и цењеним редитељем Александром Поповским, али и целим ансамблом, јер “без глумца, реплика се не осећа”.
“Доплер” је прича, тачније роман (у наставцима), о наизглед оствареном, зрелом човеку који, захваћен кризом, обесмишљеношћу постојања, бежи од савременог друштва, у шуму. Тамо затиче мноштво животиња, али и људи. Андреаса Доплера игра Страхиња Бојовић, а представа ће новосадској публици премијерно бити изведена у октобру.
Откуд Лу као романописац у позоришту, СНП-у?
– Редитељ Поповски је дошао до те идеје. Већ се бавио Луом, који је рађен и у Београду, а чула сам да га је и Томи Јанежич радио у Скандинавији. У свету се још више баве њиме, а и код нас добија статус доброг писца за постављање на сцену, није затворен, “епски”, него много више драмски.
Поповски је “јак” редитељ, колико имаш посла с њим, колико слободе?
– Када ми је рекао шта би радио, дао ми је потпуну слободу за прву руку драматизације. Касније смо правили “помирења” с његовим идејама. Направили смо комбинацију, с много, много промена.
Каква ће бити представа, с пуно или мало изворног текста?
– Највише текста има Доплер, као водећи лик. Поповски је то знао да назива станд-уп-ом у ком се Доплер сусреће са другима који мењају ток приче. Све је прилагођено. Нема ретардација. Узимали смо све из Луових дела, наставака “Доплера”, што је интересантно за причу. Нисмо се оптерећивали романом, имали смо свест о томе да је представа приоритет. Добра представа.
Доплер је... Ко?
– Доплер је човек којег је уморио свакодневни живот, капитализам и све чиме нас оптерећују. Одлучио је да га напусти, узме своју слободу...
Име Доплер има и симболичко значење?
– Код нас не. Он је Андреас Доплер.
Колико ће код нас, који смо још увек у транзицији, бити прихваћен човек савременог европског друштва?
– Лу се бави општим темама и схватамо га, без обзира на то колико нама свакодневни живот онемогићава да се бавимо својим ја . Сви се препознајемо у његовим констатацијама, “филозофији”, хумору... Све је прилагођено и приземно. Са Доплером можемо да се поистоветимо као човек са човеком.
Који је однос драматизације и романа, у односу на начин на који пише Лу?
– У роману постоје дијалози, користили смо их, али и прилагођавали реченице глумцима. Задржали смо неке монолошке делове, као обраћање публици, ток мисли, “објашњење” онога што се дешава, чинећи причу јаснијом.
Како вам се чини улога драматурга у процесу са редитељем који воли да држи конце у својим рукама?
– Драматург не може да се држи само романа, него мора да има и свест о сцени, да би се дошло до жељеног резултата. Учим кроз овај процес. Код нас, драматурзи се, нормално, прилагођавају. То је улога која подразумева праћење редитеља, поштовање његове идеје и прилагођавање текста. Дописујемо, штрихујемо...
Је ли то онда креативан или технички процес?
– Креативан. Види се на сцени шта функционише, а шта не.
Игор Бурић
