Зашто је то тако, покушава да открије Марина Миливојевић Мађарев у свом тексту, указујући, поред осталог да то и није позоришни комад у смислу грађанске драме. „То је песма у дијалогу, мини епопеја, нека врста мутанта какве су писали романтичари – на тромеђи између епа, песме и драме“, напомиње Марина Миливојевић Мађарев.
„Сцена“ овај број, између осталог, посвећује преминулом театарском посленику Милети Радовановићу, дугогодишњем директору Стеријиног позорја.
“У осамнаест година колико је био на челу Позорја, од распада државе у којој је институција настала и развијала се, преко трагичних догађаја деведесетих година двадесетог века, до полемика о судбини Стеријиног позорја чији се наглашени југословенски карактер, нажалост, испоставио као баласт који је у пламену грађанског рата претио да потпуно поништи и разори целокупну историју и племенити смисао наших позоришних игара. Уз несебичну помоћ и залагање неколико културних и театарских посленика успео је у наизглед немогућој мисији очувања Позорја. Након „револуционарних“ дешавања у октобру 2000.године, о чему се у јавности мало зна, јер Милета је увек бивао дискретан, једна од „победничких“ странака планирала је да репрезентативни простор Стеријиног позорја претвори у свој „штаб“. И опет је Милета осујетио ову вулгарну бесмислицу и заштитио углед и интегритет институције“, подсећа Мирослав Мики Радоњић у овом броју „Сцене“.
Прилог за анализу редитељске поетике Оливера Фрљића је из пера Игора Ружића, који то чини на примеру представе „Хамлет“, коју је Фрљић поставио 2014. у Загребачком казалишту младих. И о томе сам написао.„Размишљао сам о томе каква Хамлета од мене очекује домицилна казалишна и друштвена заједница.Вјеројатно онога којег духови рецентне прошлости покрећу у демаскирање идеолошки и политички первертираног сустава у којем се данас гушимо, Хамлета сведена на политички памфлет, онога који жртвује љепоту и вјечност канонског ђела западноеуропске драмске књижевности за јефтино казалиште с тезом. Пошто сам толико пута испунио та и таква очекивања, чинило ми се да је овога пута ред да их изневјерим. Дакле, ова представа је својеврсни израз покајања за сва казалишна лутања моје младости и улазак у зрело доба мога театарског бивања“, подсећа Ружић на Фрљићев ироничан текст у програмској књижици поменуте представе.
У овом броју часописа „Сцена“ иронијским модусом хероја у Чеховљевим драмама бави се Мерима Хандановић. Уз текст о стваралаштву руске драмске списатељице Људмиле Разумовске, објављена је у целости њена комедија „Француске склоности на подмосковском имању“. У овом броју „Сцене“, у целини је објављен и комад „Ф 1001 или Процепи“ Милице Амиџић.
Н.П-ј.
