„Чинити гнусно јесте гнусно, али, да ли је и снимање, фотографисање или посматрање чињења гнусног, само нешто мало мање гнусно?”, поставља питање Милош Николић у овом свом „лаком комаду о смешном и гнусном“, како га најављује СНП.
- Радња представе смештена је у Немачку, и 1999. годину. Лимар Херман Брум позива у госте филмског сниматеља Герхарда Кесела да би га професионално ангажовао. Прима га у дворишту своје куће, које је затворено са свих страна и, уз помоћ Еве Шулц, почиње завереничку игру – наводе у СНП-у.
Редитељ Иван Церовић каже да је одмах видео да се ради о одличном драмском тексту, вишеслојном и вишезначенском.
- Једноставно и занатски добро написан, комад „Осамнаест мачака и лимар Херман Брум“ одмах је у мени пробудио идеју за транспоновање ове приче на сцену. Текст садржи теме као што су злочин, казна, савест, пристајање и непристајање на злочин, подела одговорности. Главна од свих тема која обједињује све ове је оглед о мрачној страни људске природе, која је и основна идеја ове представе - објашњава Церовић.- Као у најпознатијој сцени драмске литературе – „мишоловка“, Шекспировог „Хамлета“, све време се игра та игра између главних ликова, која на крају треба да доведе до препознавања сопствених греха, или непочинстава главног актера, који гледа и учествује у свему томе.
Протагонисти овог комада су лимар Херман Брум (Небојша Савић), Ева Шулц (Сања Микитишин) и Герхард Кесел (Љубиша Милишић) и они се потпуно или делимично заснивају на стварним људима који су учествовали, или имају посредне везе, са догађајима из Другог светског рата, око којих се плете ова драма. Како подсећају у СНП-у, Херман Брум је заиста постојао и обесио је 18 људи у Панчеву. Герхард Кесел је „искомбинован” од једног војног сниматеља и једног војног фотографа Вермахта. Једино је Ева Шулц измишљена личност, али је њен брат, који се помиње у комаду, заиста постојао.
Како каже глумица Сања Микитишин, ово је прича о признавању и прихватању сопствене кривице или одбијању да је прихватимо. Кривац није само егзекутор-yелат, већ и сведок који мирно гледа извршење злодела или се прави да се оно није десило, ћути и не реагује на неправду.
- Доводи се у питање свачија кривица и морална чистоћа сваког од нас, посебно у екстремним временима као сто су ратови. Тад излазе на видело оне истинске људске особине. Овде је, на црнохуморни, трилерско - хорорски начин, са елементима линчовске зачудности, испричана прича о људима и њиховим улогама у екстремним моментима њихових живота, који ће усмерити њихов даљи животни пут и њихове одлуке и судбине. Сви ликови су на судбински начин повезани и сваки њихов потез има домино ефекат на друге. Дзелат- затвореник-тужилац, сведок- кривац, жртва- судија. И у току комада они управо на тај начин мењају улоге - истиче Сања Микитишин.
Н. Пејчић
