Ова позоришта у својим срединама стварају на језицима националних заједница којима припадају, и то их чини специфичним, али су им са осталим театрима заједничка стремљења ка високим естетским циљевима, као и универзалним вредностима, када је ова уметност у питању
Домаћин Новосадско позориште / Ујвидеки синхаз, такође везано за мањинску заједницу, као својеврстан увод у фестивал, премијерно је извело “Гробница за Бориса Давидовича” Данила Киша, у режији Александра Поповског. Потом је, у главном програму “Синерџија”, изведено шест представа позоришта мањинских заједница:“Дибук” Државног јеврејског позоришта из Букурешта (Румунија), “Манкурт” Руског драмског театра “Максим Горки” из Астане (Казахстан), “Сентандрејско јеванђеље” Српског позоришта у Мађарској из Будимпеште, “Отело” Турског театра из Скопља (Македонија), “Галеб”, ансамбла “Миклош Томпа” Народног позоришта из Таргу Муреша (Румунија), и “Кафана код Јеремије” ансамбла „Даница“ из Салцбурга (Аустрија).
– Све представе које су дошле на фестивал имале су озбиљног успеха, не само у својим срединама, него и на регионалним фестивалима. „Дибук“ је игран у Њујорку, „Манкурт“ је бриљирао на десетини фестивала, „Кафана код Јеремије“ играна је по целој Европи, „Галеб“ је био најбољи на тамошњем Позорју, „Отело“ је одушевио на последњем Инфанту… Видели смо где смо ми у односу на њих, муче ли нас исти проблеми, видимо ли исто Чехова и Шекспира… – износи утиске за наш лист идејни творац овог фестивала Валентин Венцел, директор Ујвидеки синхаза. – Мој први утисак након фестивала је најпре да све виђене продукције треба гледати саме по себи. Дакле, сагледати их из њиховог, а не из нашег контекста, јер једино тада, неоптерећни сопственим естетичким виђењем, можемо да схватимо специфичност тих представа и важност њиховог постојања. Све оне су нас поново подсетиле на један од најважнијих постулата позоришта - да је оно нека врста сакралног места.
Као пратећи програм, трећег фестивалског дана је одржан симпозијум на тему: „Улога и значај језика у процесу индивидуалне и колективне самоидентификације“, на којем су учествовали глумци, редитељи и директори позоришта – учесника „Синерџија”. Како Венцел указује, на овом симпозијуму су тематизовани мањински језици,и указано је “шта су они нама, а шта смо ми њима.” Током фестивала Валентин Венцел је разговарао са директорима свих позоришта, и наводи да су се сложили око идеје о оснивању асоцијације мањинских позоришта.
– Нас седам ансамбала, који су били део овог фестивала, бићемо покретачи те асоцијације и верујем да ћемо до наредног фестивала то и формално урадити – најављује Венцел.
„Синерџи” је, иначе, део пројекта Нови Сад - Европска престоница културе 2021, с тим да је планирано да и након 2021. настави свој живот.
Н. Пејчић
