Ово Петровићево дело је стекло изузетну популарност и због истоимене представе, премијерно изведене на сцени СНП -а 1969, у адаптацији и режији Димитрија Мите Ђурковића, која је доживела огромну славу и имала бројну публику. Сада ћемо гледати мјузикл, са око шездесет учесника, настао по мотивима „Сакула”. Музику је компоновао Габор Ленђел, кореграфију радила Милица Церовић, сценографију Саша Сенковић, а костиме Марина Сремац.
И Петровићево дело и легендарна представа говоре о овдашњем менталитету и поднебљу, ослањајући се и на вербални хумор и на војвођански говор, а сада то у овом мјузиклу неминовно треба да доживи трансформацију. У чувеној Ђурковићевој антологијској представи играла је сјајна глумачка екипа састављена од самих звезда, подсећа редитељ Владимир Лазић за наш лист, и додаје да је у тим, другачијим позоришним временима реч била најважнија, односно говор и вербална интерпретација. Сада је требало наћи начина да ово дело и данас на сцени комуницира са публиком као раније, када се она лако идентификовала са ликовима, блиским по менталитету и говору.
До идеје да се ради мјузикл по мотивима „Сакула” дошло се у разговорима редитеља Лазића са управником СНП -а Зораном Ђерићем. То је био тек први корак, и почетак огромног посла, који је очекивао ауторе овог мјузикла. Јер, како подсећа Лазић, стварати оригинални мјузикл је далеко теже него постављати лиценциран, када имате готов комплетан текст, музику, и све остало. Овде је требало из почетка кренути, напомиње Лазић, без обзира што је постојао текстуални предложак, и промишљена и вешто склопљена драматизација и адаптација Димитрија Ђурковића.
– Требало је направити добру основу за мјузикл, а то је посебна жанровска форма, посебан приступ, и онда се “ушло” у реконструкцију. Нисам мењао менталитете, али је другачија боја свега тога. У оригиналу, и по ономе што се играло пре педесетак година, све се дешавало у неколико година, а ја сам то “склопио” тако да се деси у току једног дана, поштујући оно чувено аристотеловско правило о јединству места, времена и радње. Вашар је место дешавања, а датум је Видовдан, око кога код нас постоји читава мала митологија. Све се дешава уочи Видовдана, на једном месту, и у реалном времену, а то значи од после подне, до поноћи, када се наводно “небо отвара” и дешавају још нека чудеса ... - помиње Владимир Лазић о овом делу које има поднаслов “Вашарска панорама”.
Карактери нису мењани, и поштована је, како указује Лазић, естетика и мисао Зорана Петровића.
– Нисам се бавио банализацијом, ко су добри, а ко лоши ликови, нисмо улазили у те баналне, међунационалне односе. Овде је више било речи о томе да смо сви пођеднако, колико добри, толико и грешни, и да је нејасна граница између тога и наше доброте - објашњава Лазић, и додаје да је идеја била да менталитети остану исти, и да савремени гледалац може себе да препозна у тим људима.
Као и опера, и мјузикл је можда најкомпликованији за режију, и припреме за то су заправо најважније, потврђује Лазић. Оне за овај мјузикл трају уназад две године, током којих је, како каже Лазић, требало “снимити” комплетну ситуацију, припремати се, кренути, и онда то у једном даху извести. Неких измена током рада има, што је нормално, али, како истиче Лазић, увек морате бити јасни у причи, догађају, карактеру музике, кореографије...
И за мјузикл важи да мора да буде изведен на врхунском нивоу, иначе се све руши као кула од карата у њему. Зато је процес рада прилично напоран, помало и суров према учесницима, јер је постизање квалитета изнад свега, али, како напомиње Лазић, након премијере редитељ преузима сав терет на себе, и најодговорнији је за то како ће проћи представа.
У мјузиклу “Војвођанска рапсодија” ангажован је практично цео глумачки ансамбл најстаријег нашег професионалног позоришта, чак је и појачан глумцима из ТВ емисије “Државни посао”, по угледу на светска позоришта за која је, како објашњава Лазић, уобичајено да имају “гостујуће звезде”. Могуће је да ће то још више привући публику, коју би ова представа иначе могла да има у великом броју.
– Што се тиче таквих очекивања, видећемо. У овом тренутку ја склапам све елементе овог мјузикла, а морате сваки јако добро одрадити, па га склопити – каже Владимир Лазић. – Јер, оног тренутка кад све склопите, па тек онда видите да је кућа коју сте градили “нахерена”, и хоћете да је исправите, више нема времена. Једино ако је добар темељ у мјузиклу, можете после још нешто додавати. И ево, просто, и сам ишчекујем да видим како се све то склапа.
Н. Пејчић
