Певајући, дакле, о земљи „гдје вјечно сунце сја“ Дадо је мислио на део наше тадашње (заједничке) домовине. Пошто сам и иначе склон да уметност тумачим из ње саме, што ће рећи критеријумима који се находе у уметничком делу, ипак верујем да суштина Топићеве Македоније није толико у тексту песме – срећом заиста дивних стихова – колико у њеној мелодији и ритму типичном баш за македонско поднебље. Од тога је, верујем, Дадо кренуо, текст је накнадно смислио. Сада, док возим кроз Републику Северна Македонија ка Прилепу, у ушима ми одјекује ова песма, а њен интензивни, жестоки ритам из мог мозга на површину сећања извлачи један по један стих: „Тамо гдје вјечно сунце сја / тамо је Македонија...“.
Невоља је, испоставиће се, што је на путу до Прилепа требало да свратим у Скопље, да се тамо сретнем с Катерином Коцевском, глумицом, редитељком, прево- диоцем, некадашњом директорком скопског Драмског театра и уметничком диркторком и селекторком фестивала македонског националног „Војдан Чернодрински“ у Прилепу. Заједно треба да наставимо пут Прилепа. Само по себи све то није невоља, напротив, али проблем настаје када сам на граници Србије с Македонијом, запрепашћен, схватио да GPS уређај у мом ауту има, између осталог, мапе Доминиканске Републике, Гвинеје Бисао, Индонезије... али не и Македоније. Ја, наиме, немам водича кроз Скопље. А петак је, управо је прошло 15 часова и није ми неопходно београдско или новосадско искуство да бих схватио да ме у главном граду Северне Македоније чека саобраћајни хаос, да ја, без обзира на то колико пута у Скопљу боравио као пешак, сада апсолутно немам појма куда ми ваља да возим, те да ће моје иностране таблице у најмању руку провоцирати нервозу сваког коме се усред гужве будем обратио за помоћ.
И заиста, у Скопљу ме је сачекао саобраћајни колапс. Али и Скопљанци!
Усред закрчене улице заустављам ауто и питам жену која на станици чека аутобус где је Драмски. Следи (од речи до речи) одговор: „Драмски? Ја радим у Македонском народном театру. Јел идете код Катерине Коцевске?“. Потврдно климнух главом, а она ми објашњава куда да возим. Недуго затим опет се губим и поново од пролазника тражим помоћ... И тако неколико пута. Никог од оних које сам зауставио није претпоставио да идем код Катерине, али су ми зато СВИ одреда стрпљиво показивали пут.
Сваки пут сам, уз срдачан осмех, добијао детаљна упутства; нико ме није попреко погледао, нико од возача из околних аутомобила (којима сам закрчио пут) није притискао трубу, нико ме није псовао, сваки пролазник је одавао утисак да изгара од жеље да ме усмери на прави пут, а возач црвеног „стокеца“ ми рече да скренем у трећу улицу лево, но пошто је накнадно схватио да су у њој радови, манијачки се за мном пробијао кроз саобраћајни хаос, бесомучно ми аблендовао, да би ме на концу сустигао и дао нову, сада тачну директиву.
Чудо једно какав свет! И њима је, као и рецимо Београђанима или Новосађанима, петком у пола четири поподне свега преко главе, и они би да што пре стигну кући и уз клима-уређај се спасу врелине дана (35 степени Целзијуса), и њих би требало да изнервира странац који попут безглаве муве компликује и онако компликовану саобраћајну ситуацију... Па ипак... Скопљанци се не понашају као... ови наши.
Сада, међутим, није било задржавања у Скопљу. Отпали су, дакле, обилазак центра, Старе скопске чаршије и предивној Дебар мали (кроз коју сам се некада шетао са Гораном Стефановским, Жагом Мићуновићем и Миливојем Млађеновићем, а посебан облизак њених знаменитости обећао ми је и Дејан Дуковски). Посебно ми је било жао што нисам имао кад да макар скокнем до дебармалске кафане „Идадија“. Не сећам се више ко ми је ову кафанску знаменитост препоручио, али врло добро памтим да ми је, уз препоруку, нагласио да идем у „Идадију“ лево. Мислио сам тада да је то шала. Када сам се први следећи пут нашао у Скопљу, на хотелској рецепцији сам се распитао где је „Идадија“. Рецепционер ми је одговорио: „У Дебар мали, али идите у ону лево“. Сада сам већ био збуњен. Узех такси и рекох возачу где желим да ме одвезе. Погледао ме је значајно и рекао: „Наравно, возим те у Идадију лево“. Тада помислих да сам „жртва“ добро планиране скривене камере. Стигох у Дебар малу, такси стаде и ја изађох на улицу, одмех испред „Идадије“. Кад тамо, заиста, врата уз врата две кафане, а изнад сваке табла са натписом „Идадија“. Уђох, разуме се, у ону лево, осврћући се да видим одакле ме (евентуална) камера снима. Фантастична је „Идадија“ (лево), а када сам се помало одомаћио упитах келнера да ми разреши енигму – две кафане, једна до друге, истог имена. Прича је типично балканска: отац је синовима оставио кафану „Идадија“ они су је испочетка сложно водили, а онда су се посвађали, подигли зид посред кафане и сваки од њих је задржао првобитно име. Временом је она лево стекла бољи глас. (Ових дана ми неко рече да је фамозни зид срушен и да сада постоји само једна „Идадија“.
Елем, овог пута морам да „прескочим“ скопске кафане, јер Катерина и ја морамо даље. У Прилеп.
Александар Милосављевић
