– Тема ове драматизације је обнова очинства у пороком натопљеној личности капетана Сњегирјова, дејством његовог сина Иљушина – појашњава Ћурић. – Драматуршки, ова тема је оваплоћена кроз дијалог Сњегирјова са упокојеним сином. На тај начин, монолошки исказ главног лика постаје драмски, у овом случају монодрамски.
Није уобичајено „Карамазове” посматрати из угла Сњегирјова. Зашто сте се из тог обиља ликова определили да у фокус ставите баш бившег капетана. Или је заправо главни јунак Иљуша?
– Сам Достојевски је ставио у фокус Капетана Сњегирјова. Тема очинства је централна тема романа „Браћа Карамазови“. Фјодор Павлович – антиотац; Старац Зосима, духовни отац са даром усиновљења; капетан Сњегирјов, отац који се усиновљује Господу да би пошао за преминулим сином... И као што сте приметили у самом свом питању, да, на неки начин Иљуша јесте главни јунак драме, и то кроз своје одсуство.
У којој мери то читање кореспондира са позивом Аљоше, упућеном Иљушиним друговима, да се сећају „дечака на кога су се пре бацали канењем а кога су после тако заволели“... Могу ли залепе успомене „задржати од великог зла“, како то вели најмлађи Карамазов?
– Могу задржати од великог зла, или бар припомоћи да не чине зло ни велико ни мало они који их чувају у срцу и који их су им верни. Мада, када је о успоменама реч, завршни су тактови романа, а и саме представе , сећање на будућност и на сусрет који ће доћи, а који је почео растанком: Иљушином сахраном.
Због чега сте се определили за то да о „обнови очинства“ проговорите кроз монодраму, која је све мање популарна – поготово ако није реч о комедији/пародији; недавно је, рецимо, након Бе:фемона глумица Душанка Глид Стојановић чак упозорила да институционална позоришта „имају дистанцу према монодрами“?
– Најпре, монодрама зато што је Срђан Симић, глумац који је игра, способан и спеман за тако нешто. Он је пре седамнаест година тумачио Мармеладова у мојој режији у представи „Злочин и казна“. Гледајући га на премијери, видех га у улози Сњегирјова. Игром случаја, и захваљујући Културном центру Новог Сада, та идеја се сад реализује. Иначе, о проблемима око статуса монодрамског исказа у институционалним позориштима не знам довољно. А самом својом структуром монодрама је тек посебан драмски облик, различит, али нити тежи, нити лакши од других, и морала би бити негована, па и на „великим“ сценама.
Глумац Срђан Симић већ десетак година живи и ради у Русији. Да ли је и та чињеница имала одређену улогу у представи, рецимо у бољем разумевању обичног руског човека? И да ли је у плану да се „Отац“ евентуално игра и на руском језику?
– Пре свега је било битно што глумац и ја имамо слично „руско“ уметничко и духовно искуство. А ту централно место заузима опус Достојевског. Зато осећамо велику радост радећи ову представу. Надамо се да ћемо ту радост поделити и са публиком. А играње на руском језику? Погодили сте. Озбиљно размишљамо о томе. Али, хајде да сачекамо да видимо шта смо то рекли на српском.
Доста радите с децом, малим глумцима. Може ли се у том контексту говорити, не само са позиције драмског педагога, него и о потрази за чистотом и невиношћу у театру?
– Без чистоте и невиности не може се бити ни мали ни велики глумац нити се о позоришту уопште може и говорити. Истина, рад са децом је посебна привилегија, свакако и одговорност. Али и у одраслог гумца најважнији орган је то „дечије“ чуло, орган безазлене вере, чистоте и невиности. Нема „бездушне“ глуме ни „бездушног“ глумца... Сви смо ми у позоришту само велика деца. И они који га стварају и публика која му даје пресудан смисао. Када није тако, онда позоришта нема и не може бити. Ваљда ни као било чега другога.
М. Стајић
