То је јуче најављено на конференцији за новинаре у Културном центру Новог Сада, уз подсећање да је Татјана Пајовић више пута са својим представама учествовала на овом фестивалу – први пут 1995. са “Сонетом без наслова”, награђеним тада као најуспешнија представа.
Симон Грабовац, селектор и извршни продуцент фестивала, који организује КЦНС, саопштио је јуче и чланове жирија, који ће ове године одлучивати о признањима. По његовим речима, међу њима нема ранијих добитника Инфантових награда, али се ради о истакнутим позоришним посленицима: Горану Ибрајтеру, Зорану Ђерићу и Христу Петреском из Македоније.
Током седам дана, до 1.јула, на Инфанту ће бити изведено укупно десет представа трупа из Канаде, САД, Енглеске, Индије, Румуније и наше земље. Представе ће бити извођене у Српском народом позоришту, Новосадском позоришту и Културном центру Новог Сада.
Након свечаног отварања, биће изведена представа “Последњи човек” Џејмса Вилтона из Енглеске, која користи борилачке вештине и брејк денс и, како напомиње Грабовац, кроз синергију различитих израза који се тичу спорта и других области које су данас битне, покушава да проговори о неким важним стварима и понуди одређене одговоре.
На овогодишњем Инфанту биће изведене још и представе: “Шекспир, сонет 66”, у режији Кокана Младеновића и извођењу Мађарског државног театра “Чики Гергељ” из Румуније”;“Тамо где сенка нестаје” Кријатив театра из Индије; “Фама о бициклистима” по роману Светислава Басаре, у режији Роберта Ленарда и извођењу Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз; “Со блу” Луиза Лекавалија из Канаде; “Имаго сонус” Позоришног удружења “Летњи биоскоп” из Србије, рађена по концепцији Денеша Дебреија;“Отело” Турског театра Скопље (Македонија); “Правила игре” Yона Бокаера (САД); и “Жене даде – Једна могућа изложба”, ауторке Дијане Милошевић, у извођењу Дах театра.
У конкуренцији за награде је и представа “Линија звана самоћа” београдске Установе културе „Вук Стефановић Караџић”, инспирисана познатим комадом “Трамвај звани жеља”, која се у Београду изводи у трамвају, али пошто их овде нема, биће играна у аутобусу. Ауторке четири приче су Маша Радић, Мина Ћирић, Галина Максимовић и Неда Гојковић, а редитељ је Стеван Бодрожа, који је јуче на конференцији за новинаре напоменуо да је то био истраживачки пројекат од самог почетка, и да су имали велико разумевање од свих за такву врсту позоришног размишљања.
Институција “Трамвај културе” постоји већ низ година у Београду, и подразумева разне културне програме у трамвају, подсетио је Бодрожа, али ово је први пут да се у њему изводила представа. На ту идеју је дошао Бодрожа, у жељи да, како каже, истражи како изгледају случајни сусрети људи у превозном средству.
„Кад се возимо градским превозом ми, као воајери присуствујемо некакавим парчићима судбина, које се приказују пред нама као врх леденог брега. Постоје неке велике тајне које се крију иза пар реченица које су изговорене у јавном превозу. Мени је било инспиративно да се тиме бавим и да позовем четири младе списатељице да напишу нешто на ту тему. Задао сам им као редитељ да напишу четири сусрета у трамвају, свакодневна, обична. Заједно смо неколико месеци маштали о томе ко су људи који се срећу, и присећали се разних инцидената којима смо присуствовали у јавном превозу, учествовали у њима. Тако су настале четири приче које су породичне, љубавне, љубавничке, међусобно врло различите, а све су врло вероватне“, објаснио је Стеван Бодрожа, додајући да публика није пасивна већ да учествује у овој представи, вози се са глумцима и укључује се у одвијање представе, мада, ипак, не директно.
Н. Пејчић
