Прво издање манифестације као омаж преминулом позоришном редитељу Игору Вуку Торбици (1987-2020) почело је 24. јануара у Новом Саду, где је продукција НП из Београда извела драму “Царство мрака” Лава Н. Толстоја, као једно од потреснијих дела вансеријски талентованог уметника.
Онда се и Београд укључио у посвету овом редитељу и постало домаћин гостовања представа из Српске Атине, од којих је прва изведена 26.01. - “Крваве свадбе” (копродукција СНП-а и фестивала “Будва, град театар”), поетично дело Федерика Гарсија Лорке.
Сценски ауторски пројекат “Тартиф” по мотивима драме Жана Баптиста Поклена Молијера носи поднаслов “Комично у класичном”, и представља веома освешћену, критички настројену, снажну, а истовремено трагичну, мучну, отровну драму, коју је Торбица адаптирао, видно надградио и духовито осавременио.
Дело је написао чувени француски аутор још у 17. веку - 1664. године, када је била премијера у Версају и запањујуће је колико је и данас актуелно и ванвременско, универзално по многим питањима.
Драмски уметник Торбица је тријумфовао са овом представом од фебруара 2019. године када је имала премијеру на сцени “Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду, и одмах била позвана за главни програм фестивала БИТЕФ 2019.
Постхумно је за режију овог комада Вук Торбица освојио престижну бијеналну награду “Бојан Ступица”, наравно заслужено, за веома вишеслојни концепт пројекта који опомиње, провоцира, плаши, тера на размишљање, непрестано одушевљава пробрану позоришну публику.
Редовно се игра пред распродатим салама широм Србије, што је случај и вечерас, велика сцена НП је заиста била препуна, што је увек задовољство видети.
Омаж Торбици је завршен у СНП-у 28. јануара са четири представе, док је у Београду смотра планирана закључно са 30. јануаром са укупно три наслова.
У оригиналном Молијеровом тексту, централна тема је опасна дволичност и лаж, који се односе на религиозно лицемерје и везани су за насловног јунака - Тартифа, исконског зла.
Верзија Вука Торбице презентује мешавину жанрова, тако да се полази од стилизоване комедије, онда се прелази у под-жанр пародије, наставља се у породичну драму, трагикомедију, да би се претворило у трагедију, опору, тескобну, застрашујућу, монструозну.
Истраживачки рад редитеља и читавог глумачког ансамбла током процеса проба, надоградио је изворник од Молијера и претворио у смелу адаптацију, значајну количину дописаног текста у виду нове драме као пресек друштвеног стања наше земље.
Кроз призму породице као последњег стуба - бастиона данас, редитељ гради космос извитопереног друштва, болесно бреме, моралну слабост, ствара изманипулисаност људи због наметнутог осећаја кривице, критикује пристајање народа на неприхватљиве услове живота, глупости, лажи, преваре.
Представа од пуна два сата без паузе садржи две целине у комаду из пет чинова, где је први део посвећен одсуству Тартифа, а други део његовом доминантном присуству.
Дугогодишња партнерка истакнутог преминулог редитеља, глумица Хана Селимовић, бриљирала је у том првом поглављу представе као изузетна комичарка, што је велика трансформација у њеном уметничком изразу, изведена на врхунски начин.
Занимљиво је да она тумачи Дорину, спореднији лик у оригиналној драми, који у адаптацији добија знатно више простора и једина остаје доследна до краја у намери да раскринка злотвора какав је Тартиф, макар јој то било и последње у животу.
Необична представа такође “прелази рампу” и тај фамозни “четврти зид”, јер се глумци често обраћају публици, руше те баријере, и на атрактиван начин дело се претвара у форму “представе у представи”.
Хана је једно од највећих изненађења у “Тартифу”, јер је ретко када до сада играла тако ослобођено, са свим урнебесним, комичним валерима, као потпуно нова личност ове успешне драмске уметнице.
Осим ње, првак НП Сомбор Саша Торлаковић, оставља најјачи утисак као демонски, брутални негативац Тартиф, који на један перфидан, манипулаторски, а опет смирени, психопатолошки начин уништава једну породицу - духовно, економски, неке од њих и физички.
Улоге ефектно тумаче глумци из Сомбора и Новог Сада, пре свега се истичу Нинослав Ђорђевић, Тијана Марковић, Марко Марковић, и остали - Биљана Кескеновић, Даница Грубачки, Марко Савић, Душан Вукашиновић, Немања Бакић, Милорад Капор, Милијана Макевић.
Драма у савременом контексту, отвара врата тематици психоанализе, идолопоклонству, ријалити програмима, уништеној култури, користе се елементи “life couch” вештина, индоктринације, проповедништва, догматских норми, као веома садржајно и захтевно позоришно дело.
Три године од премијере, пројекат “Тартиф: комично у класичном” и даље изазива одушевљење, спада у контроверзне представе које упозоравају шта нам се може десити, ако допустимо да зло влада над нама. Негативцима се сви морају одупрети, а не повлачити се без покушаја борбе за опстанак и останак.
Игор Вук Торбица је у својој краткој каријери, од 2012. до 2020. године изнедрио ретко успешне представе и није умео да омане, стварајући узвишена дела по читавом региону, у земљама бивше СФРЈ, што се није десило готово никоме од великих редитеља са ових простора.
Каријеру је почео са изванредном студентском представом “Покојник” према Браниславу Нушићу, која се неколико сезона играла на сцени “Бојан Ступица” ЈДП-а, где је касније режирао и успешну комедију “Разбијени крчаг” Хајнриха фон Клајста, где је играо и покојни Небојша Глоговац.
Тријумф је доживео са разним делима широм бивше Југославије, а посебно се истиче “Хинкеман” Ернеста Толера у Загребачком казалишту младих.
Режирао је и драму “Бог масакра” (2014) Јасмине Резе као дипломски испит код своје професорске са ФДУ-а Алисе Стојановић, која је исти комад поставила у позоришту Атеље 212.
Био је право чудо од уметника који је само низао тријумфе по земљама екс Југославије: “Приче из Бечке шуме” Едена фон Хорвата (Казалиште Гавела, Загреб, 2016), поново Б. Нушић - “Ожалошћена породица” (Словенско људско гледалишче/ Прешернево гледалишче, Цеље - Крањ, 2017), трећи пут Молијер - “Мизантроп” (Хрватско народно казалиште Ивана Пл Зајца Ријека, Загреб, 2017), Вилијам Шекспир - “Тит Андроник” (Загребачко казалиште младих, 2018), “Страхови” Хенрика Ибсена (Прешернево гледалишче, Крањ, 2019).
Последњу представу је Торбица режирао у Народном позоришту Пирот - драму апсурда “Страх - једна топла људска прича” Франца Ксавера Креца, у фебруару 2020, што је гостовало 2021 у Народном позоришту Београда.
Пре смрти започео је рад на ауторском пројекту - “Злочин и казна, записи из подземља” према Ф. М. Достојевском, као спој два позната романа руског класика.
Позоришна ревија “Игорови дани” завршава се у недељу вече у престоници Србије, такође на Великој сцени Народног позоришта, са још једним делом Молијера - “Дон Жуан” (2013) НП “Тоша Јовановић” из Зрењанина.
У плану је било и гостовање Игорове представе “Бакхе - кратак преглед распада”, према Еурипиду, Народног позоришта из Битоља (Македонија), али је услед короне одложено, тако да ће се играти 28. фебруара у Новом Саду, а потом и у Београду.
