Стеријино позорје се тада бавило националним и националистичким у позоришту, а Бела Пинтер, човек који је уметничку каријеру започео у фолклору, трансилванијским „митовима и легендама“, дубоко укорењеним у мађарској заједници, првенствено народној музици. Композитор Бенедек Дарваш помогао му је да искроји јединствено сценско дело – партитуру – која се игра и пева у драмском театру. На Стеријином позорју, представа се играла у Новосадксом позоришту/ Ујвидеки синхаз.
Пре неколико вечери, у Новосадском позоришту је поново премијерно изведена „Сељачка опера“ Беле Пинтера и Бенедека Дарваша. Овај пут у режији Атиле Керестеша, као редак случај инсценације Пинтерових дела, који их, готово искључиво, сам пише, режира, па чак и глуми у њима.
Прича је архетипска. У селу богате породице спрема се свадба, да би ствари кренуле крвавим током због инцеста и чедоморства. Пинтер је и тада на Стеријином позорју изјавио како су у Пољској рекли да је то њихова прича. Редитељ Дино Мустафић из Сарајева, који је тренутно ангажован у Новосадском позоришту, па је био на премијери, рече како га је представа подсетила на једног латиноамеричког писца, али и на мноштво сличних предања са Балкана. Истина.
Иако је представа инцијално требала да буде урађена у копродукцији са Сегединским националним театром, због пандемије короне Новосадско позориште се само прихватило тог подухвата. И без обзира на салву оригинала, није омануло, доказавши још једном да има ансамбл изузетно вредног потенцијала. Оно што би се лапидарно рекло – ансамбл спреман да игра и балет и оперу, ако треба.
Изузетно захтевна глумачка структура, задатак да се све сцене певају, водећи рачуна о карактеризацији ликова, њиховим односима и ситуацији у којој у једном тренутку прошлост почиње да се преплиће са садашњим тренутком – свадбеног весеља, испуњена је низом веома успешних улога. Женик Роланд (Бенце Салаи) је приказао младог човека који би да прати своје срце и поред уговореног брака. Његов отац Имре Балог (Габор Понго) и поред првобитног поноса и уживања у иметку и породичном благу почиње да тоне и губи се када прошлост почиње да испливава. Вила (Емина Елор) иза срећно удате жене која удаје кћерку и те како има шта да исприча и покаже о другој страни медаље. Дрипац и пијанац Железничар (Арпада Месароша) локомотива је не само трагичких догађања, него и комичког замајца који је у представи стална противтежа дубини и озбиљности мотива, распада и несталности површно лепе слике и прилике сеоског „пејзажа“. Тихог и мирног света који живи у хармонији природних устројстава, а испод крије поноре лаве која само чека да еруптира.
У ритму и динамици представе, дало се осетити да, ту и тамо, „прекомпоновање“, улета- ње у улоге још није дало најбољи резултат. Чак и драматуршки има сцена од почетка до краја које губе на ефектности, али у целини је ово једна нова сјајна изведба Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз. Што је најлепше, ни мало јој не смета оригинал, јер не делује као копија.
Игор Бурић
