Иако још на почетку наизглед јасно постављена радња блиска савременим псеудоурбанистичким тенденцијама - инвестиционо рушење (з)града - још брже ће постати јасно да се у роману „Изложба” једна зграда руши заједно са станарима - што чини да до краја остане енигма много тога, и у погледу времена радње, и у погледу првог лица - приповедача, стилског поступка... Сасвим извесно је само то да је језик писца, његов ритам, галерија ликова, догађаја, ситуација, описа, веома сликовита, одакле је и могућа асоцијација из наслова.
Баш због те „ликовне инсталације” романа, експресивних, јарких боја, још више се истиче подвиг Уне Ђелошевић и Николе Завишића, који су Кајтезов роман адаптирали, сценографисали, кореографисали, режирали, а Ђорђе Милосављевић драматизовао, како би у Народном позоришту „Тоша Јовановић„ креирали „Слику непознатог”. Алузија из њиховог наслова донекле разрешава енигму романа - не знамо ми баш увек ко смо и са чим имамо посла када живимо, ако консултујемо само рацио. Ако би у ликовном то могла да буде слика Ђорђа Де Кирика, у филмском, па и позоришном језику Николе Завишића, поготово кад се види шаховски под и завеса, то би свакако могло да буде нешто што подсећа на Дејвида Линча.
Представа почиње конферансијеом Ивана Ђорђевића и Јелене Шнеблић. Они, као, воде програм прославе Дана позоришта, упозоравајући гледаоце да не покушавају да прате радњу, траже смисао у лавиринту свести, за писца кажу да је бацио пасош 1991. и одржао реч... А онда се из тог пролога полако, али сигурно почињу да отимају глумци - ликови, почињу да теку слике, чују звуци и предстрава је почела и пре него што Иван Ђорђевић и Јелена Шнеблић покажу да су они, као, и приповедачи и људи као људи у публици. Све постаје једно велико - као, што ће рећи кобајаги.
Деконструкција позоришне реалности, метатеатарски језик, позориште у позоришту и како се све још не зове поступак отварања механизма једне представе, увек је занимљив зато што уместо укидања једне, назовимо то илузије, створи низ нових. А у представи „Слика непознатог” планова има „мали милион”, па глумци осим испред завесе, наступају и иза ње, где њихову игру прати камера и емитује је уживо на застору коју је уједно и део сценографије.
Најупечатљивији је Игор Филиповић који игра Владицу Перца, једног од главних ликова романа, станара око којег се врти добар део мистериозне радње налик на епизоде култне серије „Зона сумрака”. Филиповић Перца игра га на изразито карикатуралан начин, као да је реч о једном од ликова из „Летећег циркуса Монтија Пајтона”. Згрчене руке и отресито разбацујући ноге док хода, Владица Перц представља отелотворење хистерика, који стално псује и својим импулсивним, неконтролисаним реакцијама изазива смех у публици, а страхопоштовање међу комшијама, осталим ликовима у представи.
Љубиша Милишић је Раџа, полухипик уметник и мајстор тетоваже, који раскалашно проводи време и краде богу дане, како се то популарно каже. Сара Симовић је живахна девојка Аида, која опчињава станаре. Њен деда Октавијан са причама на граници кича још је једно узбудљиво остварење Звонка Гојковића... Благовеста Василева као сарадница на сценографији и Весна Теодосић као костимографкиња пажљивим избором боја, текстура и материјала значајно су допринели откачености ликова и ликовних делова представе.
Посебну пажњу привлачи још један план који је креиран у позадини, такође у садејству са камером и сликом, а видљив је и голим оком. Њега чине макета зграде, аутомобилчић, станари, као фигуре у једној врсти дечје игре која би се могла назвати и луткарским позориштем. Овај план није само илустративан, него се појављује као паралелан токовима радње на просценијуму. Такође је део глумачких задатака.
Са стране целе ове сценске компасерије, постављен је мали „Орфов инструментариј” како сам га првобитно назвао, због ударачких, перкусионистичких својстава звука који је емитовао под налетима глумаца. Намерно ово карактеришем тако као да је стихијски креиран, а заправо звук, музика у представи „Слика непознатог”, од веома функционалног „булажњења” Љубише Милишића на гитари, па до овог „Орфовог инструментарија” за који ћу у програму прочитати да је део ризнице глумца Звонка Гојковића, отвара читав нови, ритуални свет читања. Музикалност, иако се определио за ликовни израз у наслову, у много чему јесте основна карактеристика романа Миодрага Кајтеза, а у представи она буди чула и рецепцију на нивоу слушања, а не само гледања и евентуалног (не)разумевања. Најлепша сцена у представи зато и јесте њен сами крај у којем се глумци - луткари - музичари, после једноипочасовног ватромета свих могућих сценских радњи, пет до десет минута, тешко је за проценити, посвете само слици и музици.
Игор Бурић
