Слободан Стефановић: Година без позоришта је ненадокнадив губитак

Глумац Слободан Стефановић је постепено, градећи свој таленат кроз различите улоге и жанрове, одредио себе као позоришног уметника који важи за једног од најбољих у земљи, а то су потврдиле и бројне награде које су за више од 20 година, колико се бави глумом, стизале у његове руке.
1
Фото: Дневник/ В. Фифа

Позориште је, како је једном приликом рекао, његова прва љубав, уточиште и лични замак. Слободан има и друге љубави па се тако упоредо с радом у позоришту обрео и у серијама и на филму, а све је успешнији и као ТВ аутор. Последњих година привукао је пажњу јавности својим умећем у кухињи, које је приказао кроз ауторске кулинарске емисије у којима изнова гледаоцима на забаван начин нуди традиционалне, али и модерне рецепте уз занимљиве приче са разноврсним гостима.

Слободана ових дана, осим у кулинарској емисији „Гастро Mаестро“ на К1 телевизији и ТВ ДР, гледамо у серији „Три мушкарца и тетка“, која се од уторка до недеље у 20 часова емитује на Првој телевизији. Популарни глумац је овога пута приказао свој таленат у другачијем светлу, играјући лик каквог до сада није тумачио на телевизији. У тој серији га гледамо каоЂованија, манипулативног и прорачунатог момка који воли новац, а непрестано се надмеће са најбољим другаром Љубишом, што га увлачи у низ комичних ситуација.

– Ђовани је неко ко је прилично манипулативан и зао и неко ко воли новац. Има чак и измишљено име, а себе види као неког ко је много битан. Он је Љубишин друг из детињства и то је човек који ту увек нешто смета и прави неке зврчке. Љубиша и Ђовани су на граници између љубави и мржње. Одрасли су заједно, а нити могу један са другим нити могу један без другог. Увек су надмећу у томе који ће освојити више девојака, ко ће бити јачи и бољи – рекао је у разговору за Дневников ТВ магазин глумац и ТВ аутор Слободан Стефановић.  

Како ви, као неко ко важи за позитивну и веселу особу, пронађете у себи једног злобног лика?

– Када се бавиш глумом 20 година у „фолдерима“ увек имаш неког таквог лика. Ја сам у позоришту играо такве ликове - нпр. једног другачијег Манулаћа у „Зони Замфировој“. Мени је супер да на суптилнији начин прикажем једног такорећи префињеног лика, који у ствари крије много лошег у себи, али на крају буде изигран у сваком случају.

Шта бисте рекли да је главни адут серије „Три мушкарца и тетка“ у односу на све остале које се тренутно приказују?

– То што су се продуценти потрудили да позову заиста дивна глумачка имена, па на једном месту можете да видите стварно неке глумачке звезде као што су Сека Саблић, Цеца Бојковић и Петар Божовић.

А какве нам серије недостају тренутно на екранима?

– Срећом у Србији је кренуло пуно да се снима. Драго ми је што су глумци коначно почели да раде како треба и у нашој земљи, а не само у региону. До сад смо слушали како сви остали глумци у региону много раде, а ми смо били у запећку. И чини ми се да смо с те стране достигли оно што смо хтели - да има пуно посла и да не морамо толико да се грчевито боримо за сваку улогу. Тренутно има толико серија да мислим да Србији претерано и не недостаје неки жанр, јер имате и трилере и комедије и драме. Само мјузикл серија нема, а ако се и буду снимале очекујем наравно главну улогу (смех).

То је заиста нешто што нам фали. Мислите ли да је могуће снимати их у Србији?

– Постојале су неке америчке серије које јесу мјузикл серије и које су биле заиста јако популарне, а и сада су, али оне изискују велики буџет. Тако да ја нисам велики оптимиста што се тиче реализације мјузикл серија у Србији, без обзира што је то најкомерцијалнији и жанр који се ја бавим. Мислим да смо далеко од тога да ће то да почне да се ради на телевизији или на филму.

Да ли нам се полако враћају породичне серије, које личе на нас, на људе?

– Па да, ја бих, у ствари, то највише и волео. Јако ми је драго што се враћају породичне серије и што се враћамо неким истинским, правим породичним вредностима. И што на малим екранима напокон видимо нешто што промовише не само рат и насиље, него и љубав, породицу, срећу, благостање...

Фото: Дневник/ В. Фифа

Припрема нови ТВ пројекат

Знам да једва чекате и путовања. Коју дестинацију ћете најпре посетити када то пандемија дозволи?

– Зимус сам хтео да обиђем обалу Мексика, међутим корона ме је спречила. Радим тренутно на једном новом ТВ пројекту, па ме, ако с тим кренем, очекују егзотичне дестинације, ако то корона и ситуација буду дозволили. Ако и не будемо могли да отпутујемо далеко препоручујем свима Египат.


Недавно је кренула нова сезона емисије „Гастро Mаестро“ на К1 телевизији и ТВ ДР, у којој изнова показујете врсно умеће у кухињи. Колико вам је овај формат интересантан?

– То је нешто што ме стварно испуњава. То је моја нова улога и то радим заиста са жаром и с љубављу. Нисам веровао да ћу уопште да се бавим кувањем на тај начин. Дешава ми се и да сањам рецепте и да, кад год видим нешто занимљиво у ресторану, одмах тражим и молим за рецепт, записујем. Јако ми је узбудљиво да се бавим телевизијом и ТВ новинарством. Емисија коју радим и јесте новинарска јер позивам госте, па морам да се бавим истраживачким радом, да сазнам све о њима, да их слушам, да постављам нормална и смислена питања.

Јесте ли размишљали да страст према кувању можда дигнете на виши ниво и објавите рецепте у свом кувару?

– Ја сам и хтео да напишем кувар. Имам фантастичну идеју, која је у вези са мојим родним крајем, са Новим Садом и генерално са Војводином. Волео бих да вратим лепе војвођанске, заборављене рецепте, али на мало модернији начин. Чак и не мора да буде на модеран начин, трудићу се да их оставим ипак у традиционалном облику. Не знам ко у широј Србији зна шта су нпр. ташке, а њих смо сви ми који смо из Војводине обожавали. Желим да вратим старе рецепте наших бака и да покажем остатку Србије да је Војводина можда најбогатија што се тиче хране. Та идеја и даље стоји, међутим сада имам превише обавеза.

А шта вам је све та нова улога кроз коју се бавите ТВ кулинарством пружила?

– У животу ми је омогућила то да сад мешају да ли сам глумац или сам кувар (смех). Чак ми је јуче једна жена пришла и рекла ми: „Извините молим вас, толико сте ми познати, јесте ли ви онај нутрициониста?“ (смех). Ја сам само рекао: „Па да, тај сам. Ја сам све што желите да будем“ (смех). Донела ми је мноштво нових познанстава, чак и нова пријатељства, велико телевизијско искуство, где као ТВ аутор морам да се упознам са целокупним начином рада телевизије и иза и испред камера. Када си аутор једног пројекта мораш да држиш диригентску палицу и управљаш целом машинеријом. То је оно што ме као дуплог Лава покреће. Волим да су сви конци у мојим рукама јер једино тако сам сигуран да ће резултат баш онакав какав желим да буде.

Позориште је у неизвесности целе прошле године, па и ове. Како на вас, као некога ко пасионирано живи на сцени и дише позориште, утиче цела ова ситуација и како се на вашу креативност одражава неконтинуитет у раду?

– Ми смо стидљиво кренули са обнављањем репертоара, са добро познатим представама. Мислим да ствари које радиш не можеш да заборавиш лако, али ти просто треба тренинг. Најгоре за глумца је да не ради, јер нама је константно потребан тренинг. Мени је тај период од годину дана нерада прошао прилично турбулентно јер ми је ужасно недостајало позориште. С друге стране, имао сам друге послове па сам све то надомешћивао, али, у ствари, имали смо недокнадив губитак од годину дана нечињења на сцени. И то је било погубно не само за нас глумце него и за публику, што се на крају одликује у томе да људи нису растерећени, стегнути су. Треба им и уметности и културе, да иду негде, да путују. Треба им социјализација. Једва чекамо сви да кренемо поново да радимо.

Владимир Бијелић

фото: Вања Фифа

EUR/RSD 117.5737
Најновије вести