Под крилима нацизма, позоришни уметници траже своје место под сунцем, у којем може да се ужива, али и опасно изгори...
Петог јуна 1941. године, у Другим светским ратом захваћеном Смедереву, догодила се страшна експлозија војног складишта, у којој се не зна тачан број погинулих (на хиљаде), али зна да је погинуло 17 глумаца Народног позоришта Дунавске бановине, данашњег Српског народног позоришта. Праизведбом “Смедерево 1941.” евоцира се успомена на ову трагедију, као повод за дубљи и опсежнији уметнички приказ односа живота и уметности, идеала и реалности.
Пробе “Злочина и казне” идејни су сиже, основа драме “Смедерево 1941.” Ане Ђорђевић, у којој фрагментарно, елипсама и флешбековима, списатељка и редитељка представе успоствља односе између ликова Достојевског и глумаца који ће под окупацијом фашиста изгубити животе. Они их баш немају ни пре. Њихови родитељи, ближњи, углавном показују нетрпељивост, неразумевање према позиву који се чини племенит, осим кад резигнирана глумица и сама не устврди: “Оно што ми играмо, то су такве глупости, да мирно можемо да спавамо под сваким режимом... То што ми играмо, то је млаћење празне сламе, једна збрдаздола склепана читанка превазиђених идеја о човеку, неоригиналних али звучних полуистина, и, да будем до краја искрена, не знам како ћемо на Страшном суду рећи од чега смо хлеба јели. Моја је животна трагедија што сам глумица.” Иронично или не, у сценској верзији текста који игра Тања Пјевац, парафразирајући, овај моменат је био још јачи, због додатака о неинвентивности и оправданој незаинтересованости било кога озбиљнога, за позориште и оно што се у њему дешава. И једини истинит. Јер, да би уметнички одмерили (савремени) свет, морамо да рачунамо и на властити допринос.
Теме, донекле чак и тезе, о нацизму, као моћи самопрозваних супериорних да се не обазиру ни на кога, сем на себе, под “оправдањем” да би сви тако, кад би могли; о љубави као непостојећој категорији реалности; о херојству, доследности, насупрот опортунизму - час у другом, час у првом плану, као и целокупна сценска игра режирана да буде колоплет истраге о трагедији и стварности која јој је претходила - врло су поједностављене, прозаичне и приказивачке. Текст Ане Ђорђевић, па ни представа, и поред коректне занатске писмености и унисоне глуме подмлађеног ансамбла, не постижу већа узбуђења, напетост, ни на нивоу трилера (од почетка се зна или бар да наслутити крај), ни на нивоу драме (нема правог агона/ сукоба), ни на нивоу трагедије (у “Смедереву 1941.” ипак је, пре свега, реч о несрећи). Отуд поређење с “Путујућим позориштем Шопаловић” и није баш најсрећније.
И после представе “Смедерево 1941.” Ане Ђорђевић у Српском народном позоришту о експлозији, овај град ће остати упамћен по “Смедеревцу”.
Игор Бурић
