Не једну, него неколико таквих прича о глумцима испричали су нам управо глумци последњих дана Фестивала савременог позоришта „Дезире“ у Суботици. Мирјана Карановић је у редитељској визији Хариса Пашовића била Марлен Дитрих, глумица са америчке стране Атлантског океана вољена до неба, а са стране Антанте, у својој родној Немачкој, оспоравана до смрти. Разлог је бар људима из 20. века добро познат. Њена „издаја“ оличена највише кроз забављање америчких војника током Другог светског рата.
Тачке оптужнице, како је то назвао редитељ Харис Пашовић у Народном позоришту Сарајево (представа се зове „Марлен Дитрих: пет тачака оптужнице“) су још и то да је варала мужа, спавала са бројним мушкарцима, није била мајка, а није се ни покајала. Можда би јавност била задовољна да је Марлен Дитрих испила кукуту (отров којим се усмртио Сократ, тако што није пристајао на кривицу наметнуту оптужбама полиса), али она је живела мирна, срећна и задовољна до краја свог дугог живота. Тако је бар представљено.
Дало би се штошта полемисати са актерима представе из Сарајева. Па и о томе што је сасвим извесно - да је представа поларишућа и веома учинковита када је у питању поглед на конституисање свог зла јавног мнења, као и на његов контрапункт, глумицу која делује као да јој небо није равно. Тај ефекат је појачан заиста маестралном изведбом Мирјане Карановић, која као супериорна Марлен Дитрих ниједном сувишном гестом или повишеним тоном, више од сат и по није показала да наседа на острашћене прозивке из народа. Јер, како другачије схватити то „суђење“, осим као легитимно средство уметника да искаже свој став, чак и кад је он у великој мери једностран (сећам се суђења Војиславу Коштуници у представи „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића са, додуше, много значајнијим политичким импликацијама и обрнутим улогама тужилаштво - одбрана).
Мирјана Карановић је савршен и логичан избор за улогу немачке глумице која је остварила успешну каријеру у златно, данас давно прохујало време Холивуда. Оно што је остало исто, због чега је и овај потез моћан и актуелан, јесте та осуда, та нека врста јавног линча која с времена на време погађа и саму Мирјану Карановић, због чега је њена улога била још тежа. Вероватно и слађа. Чак и много слађа од улоге у представи „М. И. Р. А.“ Андраша Урбана (БИТЕФ театар), јер је метафора Марлен Дитрих у Народном позоришту Сарајево на неки начин експлицитнија и убојитија од документарности у БИТЕФ театру.
У представи о још једној икони глуме, која се баш тако и назива током изведбе – Соњи Савић – представи Андраша Урбана у копродукцији Градског позоришта Чачак и БИТЕФ театра, представљена је више икона андерграунд културе, једног покрета 20. века. Глумци Борјанка Љумовић, Ивана Терзић, Јулија Петковић, Никола Воштинић, Братислав Јанковић, сјајно су то извели. Икону културе чију је генерацију обележио врхунац и пад Југославије, а тако и читавог система вредности који је почивао на идеалима 1968.
Представа снажног ритма и музичке интонације (једна од глумица готово све време свира бубњеве и тако даје ритам вихору реплика) у сав глас одговара на питање из наслова – „Ко игра Соњу Савић“. Чује се ту редитељска поетика Андраша Урбана, чује се драматуршки рад Ведране Божиновић, чује се композиторка Ирена Поповић, чује се бес, чује се крик, чује се протест, урлик… Само, од те силне буке којом је и Нови талас желео да избаци из себе све оно што га је мучило, нисам чуо унутрашњи глас Соње Савић. Глас туге. Глас љубави.
И. Бурић
