У другој половини прошле године, Лијешевић је окупио глумачку екипу и отпочеле су прве пробе у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, а продукцији су се затим прикључили Центар „Ист Вест“ из Сарајева и Будва град театар. Од глумца Југослава Крајнова, који у представи игра лик јеврејског трговца Роберта Кронера, сазнајемо да је за главну улогу, лик Вере Кронер, изабрана Емина Елор, глумица коју бар новосадској публици, а и шире, није потребно посебно представљати. Вера Кронер ће заједно са Средојем Лазукићем (у тумачењу младог, талентованог глумца Огњена Николе Радуловића) успети да преживи вихор Другог светског рата.
Питање на који начин ће се њихови животи наставити у ослобођеној Југославији и да ли се то може назвати животом, оставићу да публика открије у Будви 15. јула, на отварању Будва град театра и 4. септембра у Чортановцима, на фестивалској премијери Новог тврђава театра, најављује Крајнов.
Како додаје, Душану Вукашиновићу (млади глумац који сада већ носи репертоар у Српском народном позоришту), поверена је улога Милинка Божића, који је Верин момак и најбољи Средојев друг.
Милинко је као и Роберт Кронер „човек од књига“. Енциклопедије, лексикони и Гете су учинили да Роберт има бољи однос са Милинком, него са сином. Њихови разговори о књигама, о јеврејским и немачко-јеврејским писцима чине да немачка култура, немачка књижевност управо чине стуб образовању у једној јеврејској кући каква је Кронерова. Ето ти парадокса. Милинко и Роберт су једини хуманисти и пацифисти и због тога је њихова судбина и страдање јос страшније, вели Крајнов.
Улога Герхарда Кронера, Робертовог сина, поверена је још једном младом и талентованом глумцу, Аљоши Ђидићу, наставља причу о представи „Употреба човека“ Југослав Крајнов. Герхард једину комуникацију са оцем остварује у жучним расправама док слушају радио Лондон. Овај младић предосећа огромне страхоте које су се надвиле над јеврејским народом и стално говори да треба нешто предузети, да сви треба да узму оружје, а ако немају оружје - онда тољаге - и да се супроставе фашистима. Зато и постаје комуниста, илегалац...
Герхард је сушта супротност оцу Кронеру. Герхард је по ставовима и по темпераменту сличан свом ујаку Сепу Ленарду (игра га глумац и редитељ Огњен Петковић), који одлази у СС дивизије да би постао „неко“. Само тако се осећа вредним као појединац и као човек, а Тишма му у уста ставља по мени најстрашнији исповедни монолог о убијању Јевреја у концентрационом логору у Пољској, каже Крајнов.
То су, додаје, Петковић и Лијешевић на пробама довели до документаристичког момента, када би и публика требало да се осети као предмет употребе - егзекуције.
Ана Дрентвешек (комшиница Вере Кронер), Гизела (комаданткиња Куће Радости), Домарка, Другарица Даница Јурковић, Докторка у болници за безимене немачке војнике, све су то ликови које је сјајно одиграла Драгиња Вогањац. То је драматуршка спајалица за сва места, различита временска раздобља и ликове у овом роману. Веома захтевно, али изазовно и атрактивно за игру.
Југослав Крајнов открива и да тренутно ради на пробама монодраме „Чај са Кублај Каном“ Саше Радоњића. Уметнички директор пројекта је Милош Латиновић, а стручни консултанти Александар Милосављевић и писац Саша Радоњић.
Тема монодраме и оно чиме ћемо се бавити је истинита прича са музиком о болести, рехабилитацији, стваралаштву једног човека. Занимљиво је кроз шта све прође уметник који је у једном тренутку заустављен тешком болешћу, прича Крајнов.
Има дивна реченица, додаје, у самом тексту: „Амбис који раздваја живот и неживот дубљи је од светлосне године, али плићи од кутије шибица“. Тако је и с креацијом, с уметношћу.
Ми стално ходамо ивицом жилета и надамо се да нећемо отићи на погрешну страну, поручује Крајнов.
Ову монодраму Југослав Крајнов је одлучио да посвети недавно несрећно преминулом глумцу, Александру Богдановићу.
О процесу проба, Крајнов открива да су биле креативне и веома напорне. Играле су се скоро све ситуације из романа, а да глумци још нису имали комплетан текст драматизације. Много се и читао сам роман, „у круг“.
Готово сваки пут би нешто ново открили, што би било корисно за сваки лик и за драматизацију. Често би нам Борис Лијешевић рекао: „Хајде да ли неко хоће нешто да испроба из романа, касније из драматизације, неки моменат, ситуацију, атмосферу, нешто о чему много размишљате. Нешто што вас ту интересује, можда неко има неко решење за неку сцену!?“, присећа се Крајнов.
На питање о сличности с Кишовим „Часом анатомијем“, представом у режији Андраша Урбана, у којој игра у Српском народном позоришту, Крајнов одговара да оба дела имају везе са Новим Садом, рацијом и страдањем Јевреја за време Другог светског рата, али да у редитељском поступку Урбана и Лијешевића нема никакве сличности, иако су оба особена и на свој начин луцидна.
И. Бурић
