Шопенова музика као омиљено штиво

Ретко импозантна биографија 17- годишњег пијанисте Павла Крстића, студента прве године салцбуршког „Mocarteuma“ у класи угледног уметника и педагога Павела Гилилова,

крцата је међународним и националним наградама, стипендијама, бројним заједничким и самосталним концертима, учешћем на фестивалима и мајсторским курсевима, може се рећи, широм Европе. Храброст да се одлучи за извођење оба концерта за клавир и оркестар Фредерика Шопена, својствена је углавном младости, истовремено и самосвесној, и увереној у сопствене способности и тренутне могућности, али у случају нашег уметника, без тако честе препотентости и „набилдованости“. Како је тешко доћи до оркестра с којим би се сарађивало, онда је тим вреднија чињеница да су се музичари Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“ и диригент Павле Медаковић прихватили одговорног задатка подржавања наших најмлађих уметничких нада, у ствари неопходне и поштовања вредне мисије.

Ако прво извођење у великој сали пуног Дома Војске Србије с повременим „диверзијама“ у дувачком корпусу, али и врло лепим и музикалним моментима, као резултатом деловања целокупног ансамбла, ипак схватимо као генералну пробу пред матине у Коларцу, онда је представљање у овој, такође веома посећеној и нашој најпознатијој дворани, два дана касније, било много успешније. Тако смо и солисту, претежно уздржаног и опрезног, па чак и с извесним “грчом“ (при довршавању фраза и заокруживању украса) и понеком непрецизношћу, при премијерном наступу, на другом, већ код Концерта бр. 1 у е - молу, доживели као сигурнијег, изражајнијег, чак и одговарајуће опуштеног, а где је требало и темпераментнијег, и у целини неоптерећеног техничким и интерпретативним тешкоћама у музицирању.

Да је музика Фредерика Шопена, највећег аутора романтичарске клавирске поетике, односно његови виртуозни клавирски концерти омиљено „штиво“ већине, па и најмлађих пијаниста, показао је и наш уметник који их тумачи с пажњом, али и дубоко запретеном и никад пренаглашеном емоционалношћу, течним вајањем мелодике и природним контрастима, свежим, младалачким звуком. И управо та сериозна, промишљена и драматуршки разрађена и одмерено музикална, стилски одговарајућа интерпретација, с добро „погођеним“ шопеновским рубатима и цезурама, која дише деликатно нијансираним фразама, резултат је особености пијанистичког сензибилитета Павла Крстића, који се најбоље исказао у скоро замагљеним темама првог става Концерта бр. 2 у еф - молу. Потом и у његовом топло распеваном Ларгхетту (2. став), изнијансираном, као и централна Романца Првог концерта, на начин неупоредивих по сањалачким расположењима, чувених композиторових „ноћних комада“.

Оркестарска пратња, и поред ангажованог свирања, није била сасвим доречена, одвијајући се с променљивим успехом, од подстицајних до млаких и несигурних епизода и с тренуцима интонативних и хармонских непрецизности у групи дрвених дувачких инструмената (посебно чујних у недопустиво непрофесионално, нетачно „прочитаној“ партији фагота) приликом првог наступа, да би други, на Коларцу, протекао у много компактнијој и усклађенијој спрези солисте и оркестра, вођених сигурним и широким гестом маестра Павла Медаковића. Чак је и чувени, карактеристични сигнални мотив хорне (сада лепо испеван оба пута) у финалном ставу Концерта бр. 2 у еф - молу, имао своје право, „упитно“ и изненађујуће дејство.

Марија Адамов

 

EUR/RSD 118.3017
Најновије вести