Вероватно и та чињеница утиче на /пожељну и очекивану/ шароликост садржаја .
Уводни део октобарске свеске посвећен је Види Огњеновић, уметници са више талената. Њен поглед на живот и стваралаштво, уопштено говорећи, осветљен је кроз два интервјуа: “Човеку је дужност да пре свега буде добар” наслов је разговора који је водила Гордана Машић, а интервју под насловом “Писци и читаоци” потписује Горица Зарић.
О збирци прича Виде Огњеновић “Живи примери” писали су Младен Весковић (“Мале драме свакодневице”) и Драган Бабић (“Хумани материјал за наглу промену: неколико запажања о збирци “Живи примери”) и Љиљана Гајовић (“Аристократска виталност жанра”). У позоришни опус Огњеновићеве завирила је Гордана Смуђа, уз констатацију да то није ни лако, а ни досадно. У тексту по насловом “Лијепо проклијасмо на ову водурину”, Смуђа закључује:
- Уз књижевне, позоришне и све друге награде, ипак се чини да је Огњеновићева дала много више него што је (награда) добила. Само глумице и глумци који излазе са класе ове професорке на Академији у Новом Саду то потврђују. Једна посебно важна награда, машна је на делу необичне уметнице - Светска награда за хуманизам (2012).
На позорници и у књижевности Виде Огњеновић суочавамо се са идејом да за све нас још има неке шансе да се очовечимо.О прози Станислава Кракова пише Мирко Демић, а о Данилу Кишу Милан Р. Симић. Милица Кандић бави се романом Горана Петровића “Ситничарница код срећне руке”, а Наташа Дракулић романом Ота Хорвата “Сабо је стао”.
Одломке нове прозе у “Нашем трагу” објавили су Ђорђе Писарев (“Авантуре господина Аркулариса на пловидби дуж обала реке Ко”) и двоје савремених македонских писаца - Лидија Димковска (“Резервни живот”) и Душко Родев (“У очекивању Нобелове награде”). Ту су и стихови једног домаћег и два инострана аутора: Гојка Божовића, Марам ал Масри - сиријске песникиње која живи у Француској и Аркадијуш Фрање - пољског књижевника.О уметности стрипа могу се прочитати два занимљива текста: “Рип Кирби” Алекса Рејмонда или прича о успешном “другом чину” америчког живота” Драгана Стошића и “Загонетна Луна” Илије Бакића.
Р. Лотина
