Објављивање у дневним новинама, на страницама намењеним забави тражило је да стрип буде прилагођен (читај: допадљив) различитим читаоцима што га је „природно“ одвело у авантуристичке или хумористичке правце који су постали залог његове популарности. Чак и када се усталио као форма те „осамосталио“ у посебним издањима, стрип је углавном следио задате путање које су гарантовале „прођу“ (читај: продају) код млађе публике односно оне средовечне (за које је стваран гег, хумористички или тзв. породични стрип).
Условљени императивом тржишта, дакле продаје-профита, стрипови су најчешће „играли“ ескапистичко-забављачку ролу која је, наравно, имала и своје изузетке, ремек-дела каква су на пример „Мали Немо“, „Маца Шиза“, „Породица Тарана“ или „Принц Валијант“; како год, јунаци стрипова били су све само не мали, обични људи а стрип дешавања су се одвијала врло далеко од свакодневице. И такво је стање трајало и опстајало све док се, у другој половини 20. века, није дигао талас промена буржоаског малограђанског модела живљења а у лику рокенрол музике, покрета „деце цвећа“ и масовних студентских протеста широм западног света.
Један од елемената тадашње контракултуре био је „андерграунд стрип“ који је, потенцирајући субверзију и провокацију „нормалног живота средње класе“ у либералном капитализму, за анти-хероје својих дела узимао маргиналце, неприлагођене, наркомане, раднике, хипике, отпаднике у сасвим обичним, нестриповским ситуација чиме је олакшана могућност идентификације читалаца за таквим појавама. Додатни елемент атрактивности ових стрипова био је очигледно слабашна цртачка вештина која је потцртавала њихову уверљивост и мамила амбициозније читаоце да се и сами окушају у стварању стрипова. Наравно, веома је мало оригиналних „андерграундера“, какви су Крамб, Шелтон или Родригез, остало и опстало у стрип водама.
Они који су дошли за њима наследили су слободу и необавезност поштовања занатских и жанровских канона корпорацијског стрипа (коме нису припадали) истовремено развијајући се у духу свог времена - тако је андерграунд еволуирао у независни, алтернативни или ауторски стрип који се, с краја прошлог и првих деценија овог века, развио у врло јаку стрип струју.
Мада разнородан, алтернативни стрип је препознатљив по одмаку од стрип шаблона и табуа односно „лепих манира“ што подразумева како приповедно и сазнајно захтевније садржаје, тако и отварање осетљивим темама. Један од битних и препознатљивих смерова овог стрипа је бављење свакодневицом мање-више обичних, просечних људи или интелектуалаца. Било да инсистирају на обичном и тривијалном или, пак, покушавају да га онеобиче, стрип дела оваквог профила траже појачану пажњу и стрпљење али своје читаоце награђују необичним, нестандардним (за стрип) сензацијама.
Графичка новела „Живот је добар ако не одустајеш“ аутора који се крије иза псеудонима Сет (у „цивилу“ Грегори Галант, рођен 1962) надмоћно потврђује интригантност и заводљивост нехеројских стрипова о свакодневици. Настала спајањем пет епизода Сетовог серијала о Полукавилу ова књига прати живљење канадског каритатуристе Сета (који и ликом „личи“ на свог аутора) растрзаног између сталне депресије и преиспитивања сопствених емоција и ставова, те опсесије радовима и животним причама карикатуриста из прве половине 20. века.
Сету се непрестано намећу поређења реалног живота и онога што је прочитао у стриповима и видео на карикатурама; но, та поређења му не помажу да се боље снађе у „сопственој кожи“: са мајком и братом има врло површан однос, девојке га напуштају разочаране његовом равнодушношћу и незаинтересованошћу, његов једини пријатељ Чет у ствари је одличан слушалац његових монолога (што Сет констатује али не покушава да промени) а чак је и мачор Борис љубимац само кад је газда добре воље.
Сетово понашање најблаже речено је ексцентрично, што укључује и његово противљење свим променама и модернизацијама његовог али и друштвеног живота, мада није немогуће да се испод ове копрене крију и тежи поремећаји личности. Основни заплет књиге је Сетово трагање за истином о непознатом карикатуристи Калоу, кога случајно открива у старом броју часописа „Њујоркер“. После низа покушаја, у којима ће пронаћи само 11 Калоових карикатура, Сет ће открити да се уметник повукао се из света карикатуре да би основао „обичан“ бизнис и окончао живот као анонимус. Разговори са његовом ћерком, најбољим пријатељем и, коначно, мајком неће открити пуну истину о његовом животу - наравно, уколико је тако шта уопште могуће. Сет није постигао шта је хтео, али није ни незадовољан и све прихвата са одређеном дозом себи својствене уздржаности.
Цртеж приче је карикатуралан, јасних, редукованих линија мада има квадрата, најчешће градских призора, са детаљнијим сликама. Сет инсистира на сасвим обичним активностима (прању зуба, шетњама, разгледању кућа или природе) и на њих „троши“ и читаве табле чиме успева да изгради и одржи атмосферу али и да читаоцу сугерише да му све неће бити речено већ да понешто о дешавањима (посебно оним у Сетовом уму) мора и сам да закључи.
„Живот је добар ако не одустајеш“ (издавач Модестy стрипови, 2016) ванредно је амбициозан подухват разоткривања лавирината једне обично-бизарне егзистенције успешно реализован у стрипу, медију који има озлоглашену „лаку“ прошлост. Но, ово је дело управо доказ да за талентоване ствараоце не постоје никаква ограничења форме односно да се у сваком медију може створити квалитетно уметничко дело.
Илија Бакић
