Ипак, није то само утисак због улога позитиваца. Ацу и његов карактер заиста одаје искрен дечачки осмех и душа која исијава позитивну енергију. Када се угасе светла камере и спусте позоришне завесе, Александар је један од нас. Отац шестогодишње девојчице која је центар његовог свемира, обичан младић који брине и о рати за кредит, заљубљеник у фудбал и ватрени навијач Црвене звезде. Када му је Драган Бјелогрлић пре девет година поверио улогу Микице Арсенијевића Балерине у филму „Монтевидео, Бог те видео“, било је јасно да ће његов таленат ценити и публика, те да ће улога спортисте бити његова „лична карта“. Будући да се добро показао као фудбалер, скоро деценију касније додељена му је улога кошаркаша у серији „Жигосани у рекету“, коју сваког радног дана од 22 часа од ове недеље гледамо на Првој телевизији.
Изјавили сте да се надате да вам је ово последња спортска улога. Да ли је то због тога што су снимања била напорна или зато што желите неке нове изазове?
– То је више била шала управо због напорних снимања кошаркаршких утакмица и тренинга. Ово је до сада било најзахтевније снимање што се тиче мојих „спортских“ улога. Додуше, „Монтевидео“ смо снимали дуго, али кошарка је поприлично интензиван спорт, а ова серија је савремена, па је све морало да буде реално. Снимали смо и на високим температурама у затвореном, без могућности коришћења климе и вентилације због звука. Тако да нисам то рекао због нових изазова, јер могу да играм цео живот различите спортисте, али ћу се увек трудити да ти ликови буду различити и нови изазови за мене.
У серији играте Марка, емотивно блокираног младића, који због тога што је растрзан између породичних проблема и професионалног неуспеха губи самопоуздање. Колико сте ви приватно често били пред таквим изазовима и како сте их превазишли?
– Са Марком сам пронашао доста повезаности, па и по питању несигурности. Бавим се послом у ком ти делује да си данас успешан, а сутра те нико не зове да радиш. Преиспитивања и несигурност су увек ту, али морате да нађете неки свој систем како да задржите веру у себе и да останете на свом путу. Око тридесете године сам имао преиспитивања те врсте па сам својом енергијом и позитивним мислима и одлучношћу да се покренем успео да призовем ствари које су ми се десиле, укључујући и ову серију, и да опет створим нешто ново и кренем у неке своје личне подухвате. Опет, живот је такав да никад не знаш како ћеш се снаћи пред новим изазовом. Не мислим да сам нашао рецепт који ће „палити” у свакој ситуацији, али мислим да су позитивне мисли и вера у себе оно што је најбитније.
„Жигосани у рекету” говоре о другој шанси. Због чега сте у животу зажалили јер нисте добили другу шансу?
– Искрено, трудим се да никада не жалим за тим што нисам добио другу шансу. Уколико нисам искористио прву шансу коју сам добио не видим разлог зашто бих сматрао да заслужујем другу.
Колико се данас раде пројекти, попут ове серије, који критикују савремено друштво или су прст у око систему?
– Не гледам на ову серију као директан прст у око систему, али ми се свиђа то што говори о савременом Београду. То је савремена прича, која би требало да буде што реалнија, а чини ми се да се успело у тој намери. Оно што је приказано у серији се дешава не само у Србији, него свуда у свету. Уколико се о томе не би говорило мислим да би то било лицемерно. Серија говори о животу, међуљудским односима и, као што сте споменули, о другој шанси, и томе да ли смо је заслужили или нисмо и због чега би требало да је добијемо. Наравно, тема је и корупција, политика, таблоиди и све оно што се повезује са друштвом. Драго ми је и што је ово једна породична серија, намењена свим узрастима, а опет се кроз њу указало и на неке негативне ствари.
У протеклих годину дана гледали смо доста домаћих серија. Да ли мислите да су оне успеле да окупе породице пред мале екране сваке вечери?
– Мени је драго што се ради, што се снимају нови пројекти и серије, које су различите, и што се проба нешто ново. Видим уложен труд да се нешто промени у српској кинематографији. Не могу да кажем да то видим код сваке серије и пројекта, али поздрављам идеје. Чак и код неких филмова и серија, које се можда мени лично нису допале, подржавам одлучност људи да нађу паре и покушају да остваре неку своју визију. Мислим да људи воле да гледају телевизију, али да су се недостатком квалитетног програма окренули ка ријалитијима и шоу програмима који не доносе ништа добро овом друштву. Најездом нових серија и играних програма само покушавамо да преокренемо људе да гледају квалитетан програм, уместо кича и шунда. Људи су ту, испред телевизора, само их треба каналисати на неке квалитетније ствари. Наш је задатак да програм буде што квалитетнији и да људи имају избор.
На Инстаграму сте објављивили фотографије са снимања новог пројекта под називом „Дивља грађа“. Можете ли нам открити о чему је реч?
– У питању је хумористична серија и то је пројекат који сам са својим пријатељима и колегама одлучио да се покренем. Моје колеге Радован Вујевић, Иван Зекић и ја покушавамо да покренемо пројекат који бисмо ми волели да гледамо. Не водим се тиме да би требало да идем около и критикујем или упирем прстом само у оно што не ваља ако нисам урадио нешто и дао неки свој предлог како би то требало да изгледа. Снимили смо пилот епизоду, сада је у монтажи, па ћемо покушати да јој нађемо место на некој од телевизија. Верујем у тај пројекат, да није тако не бих одвајао време за то. Надам се да ће и публика то препознати. Детаљније о томе ћемо причати ускоро.
Ускоро ћемо вас гледати и у филму „Балканска линија”? Како сте се снашли у једној ратној филмској причи у каквим до сада нисте играли?
– Мени је било феноменално искуство да видим како се ради у Русији, и уопште како се ради на једном таквом пројекту. То је акциона ратна драма, инспирисана истинитим догађајима. Надам се да сам се добро снашао јер сам се добро осећао. Док не видим крајњи резултат након монтаже не могу да кажем да ли сам у праву (смех). Драго ми је што сам био део тога. Феноменална је екипа и са српске и са руске стране и једва чекам премијеру која је најављена за март.
На Инстаграму сте објавили фотографију на којој вам ћерка чита књигу из едиције уз коју су наше генерације одрастале. Да ли водите рачуна о томе које књиге јој читате, односно, какав јој програм пуштате?
– Да, одрастао сам на тим књигама, оне су ми омиљене и апсолутно водим рачуна о томе када је код мене. Нажалост, нема довољно квалитетног програма за најмлађе на телевизији. Нема га као када смо ми били клинци. Нема занимљивих образовних емисија попут оних које је радио Бранко Коцкица. Сада постоји Јутјуб на којем има и добрих и лоших ствари. Мислим да је то корисна ствар када имате дете, али да морате да се бавите дететом. Није довољно да га науичите да користи Јутјуб да вам не би сметало, већ морате да га упутите на квалитетан садржај. Трудим се да се бавим тиме. Пуштам јој и неке старе снимке на Јутјубу. Има ту и Бранка Коцкице, доста цртаћа из нашег детињства и занимљивих песмица. Она ће ускоро кренути у школу па не могу да јој ускратим тај садржај. Ипак, могу да је упутим на праве садржаје и трудим се да јој усадим праве вредности.
Владимир Бијелић
