Наташа Илић, водитељка: Музика лечи душу

Иако у детињству није имала амбиције нити жеље да се бави јавним послом, водитељка Наташа Илић постала је једно од најпрепознатљивијих ТВ лица које скоро три деценије поздравља гледаоце крај малих екрана и својим емисијама забавља, али и чува традицију народне и тамбурашке музике.
natasa ilic2
Фото: Наташа Илић, фото: Александар Гусман

У интервјуу за Дневников ТВ магазин Наташа је истакла да је тек много година после својих почетака схватила да је новинарство њен професионални пут. Телевизија јој се, како и сама каже, десила, када се као студенткиња пријавила на аудицију за најављивачицу програма на ТВ Нови Сад. Њен таленат, дикцију и харизму врло брзо су препознали и гледаоци и власници ТВ станица, па смо је гледали као домаћицу квизова, недељних поподнева, емисија о позоришту, кувању и козметици, а и данас памтимо њене емисије „Музичка кутија“ и „Наташин коктел“. У каријери је мењала пословне адресе, па смо је, осим на некадашњој „НС плус“, гледали и на РТС-у, Пинку, телевизији БН и Јесењин.

Пре десет година вратила се Радио-телевизији Војводине, где врло успешно уређује и води ауторску емисију „Нека песма каже“. Иако је и раније за свој рад добијала бројна признања, Наташа је за ову емисију прошле године добила награду Савеза естрадно-музичких уметника Србије „Златна птица“ као признање за врхунску медијску презентацију националне музике. Како каже, то јој је била потврда да је на добром путу. На почетку разговора за наш лист Наташа Илић каже да је све мање музичких емисија које су у исто време забавне, динамичне, а опет едукативне с мноштво композиција, које морају остати за будуће генерације. 

– Занимљиво је да се у овој медијској гунгули, поплави свега и у ери рејтинга моја емисија гледа итекако! Изгледа баш зато што је другачија и што не прати трендове по сваку цену. Бити у оквирима доброг укуса, а опет у тренду, јесте могуће, ако имате неки унутарњи глас и осећај где је граница. Закључујем да је публика жељна „нормалних“, културних, а опет питких садржаја. Сваког госта, песму и илустрацију бирам пажљиво. Част ми је сарађивати са врхунским уметницима и народним и тамбурашким оркестрима наше медијске куће. Радећи дуги низ година забавно-музичке емисије изворне, компоноване, народне, етно и тамбурашке музике стекла сам увид и сазнања о свему потребном за одабир сваке појединачне нумере која се у емисији изводи. Добродошле су честе консултације са врсним познаваоцима из ове области. Захвална сам на помоћи свима и даље учим и, ако нисам сигурна, питам како бих гледаоцима презентовала квалитетан садржај.

Да ли после толико година искуства имате ту слободу да емисију креирате искључиво по мери или ипак понекад морате да подилазите и укусу публике?

– Када сам схватила да је моја мисија као ТВ аутора, уредника и водитеља да захваљујући емисијама које радим негујем традицију, да се бавим народним стваралаштвом и нематеријалном културном баштином свих балканских народа, свом ТВ „бродићу“ сам пооштрила координате и мало променила курс. Сада је на правом путу. Захвална сам менаџменту  РТВ-а, који је нашу заједничку мисију препознао, те ми са пуно поверења даје одрешене руке да „упакујем” емисију као аутор како мислим да треба. Да ми је изазов, јесте.  Држим се онога што рече неко много паметнији од мене: „То што народ тражи, не значи да му то увек треба и дати”!

Фото: Александар Гусман

Ако узмемо у обзир да смо у претходном периоду због пандемије коронавируса били под притиском због лоших вести о броју заражених, колико је песма могла да каже и да нас утеши? Колика је њена моћ?

– Огромна! Она доноси емоцију, милује и лечи душу. Музика је лек! И мислим да је, судећи по гледаности бар моје, а верујем и других музичких емисија, допринела да нам бар мало лакше прође тај немили период.


Колеге ме зову „архиватор”

Имате огромну архиву телевизијског материјала, коју објављујете на свом Јутјуб каналу. Колико је она драгоцена кутија успомена? Има ли нешто од материјала што нисте успели да сачувате, а значајно је?

– Лепо сте ово рекли: кутија успомена! Наравно да је драгоцена! Трудим се да отргнем од заборава пуно лепих догађаја, гостовања, прилога, репортажа. Колеге ме зову „архиватор” и ја сам стварно неко ко пажљиво чува архивске снимке, бар се трудим. Захваљујући мом тати Илији, који је неуморно пратио и снимао сваки мој наступ, имам на ВХС тракама сачуван ТВ материјал првих десет година мог рада. Управо је он заслужан за најгледаније снимке на мом Јутјуб каналу. Међутим, имам толико тога, да ми треба времена да преснимим, архивирам, па објавим. Огроман је то посао, а и технологија је модернија, па сад све пребацујем на хардове. Жао ми је што није сачувано гостовање Бајаге у првој емисији коју сам радила, јер је то истовремено био и мој први интервју са познатом личношћу.


Будући да сте током каријере неретко мењали „адресу”, јесте ли после сваког пословног трансфера морали да се доказујете изнова и колико вам је то донело на приватном плану?

– Доказивати се, ако причамо о познавању заната и вештина уже стручно повезаних са мојим послом, је сваким трансфером било све мање потребно. Логично, јер сам иза себе временом имала све богатији ЦВ и итекако видљиве резултате. Углавном сам радила на више пројеката и телевизија истовремено. Прошла сам од локалних телевизија и радија до највећих медијских кућа у земљи и окружењу. За креативца у мом послу је најбоље да буде слободан уметник, да лети где га крила носе, али је то и најтеже. У почетку сам користила своје прилике и временом изградила и  име и каријеру. Наравно, захваљујући пре свега шанси на домаћем „терену” и на томе сам бескрајно захвална ТВ Нови Сад. Међутим, након неког времена сам имала утисак да „тапкам у месту” и отишла сам даље. Било је неминовно. Београд, као центар медијских дешавања, ме је научио много чему, па и неким правилима игре у овом послу, као и да мораш бити храбар и понекад искорачити из „зоне комфора”, не уљуљкати се. Што није лако.

Фото: Александар Гусман

Које телевизијске минуте никада нећете заборавити?

– Јако тешко питање за неког ко не може да, на два листа А4 формата, колико је дозвољено, у најкраћој могућој форми сажме свој ЦВ. Најсимпатичније ми је када гледаоци које свакодневно срећем не могу да процене колико у ствари година имам, па кажу: „Сто година Вас гледамо на телевизији, а некако ми не изгледате к’о да сте за пензију”. Рано сам стала пред камере и то има својих предности. Никада нећу заборавити када ме је први пут као младу нову водитељку публици Веца Дејановић представио у квизу „Знати како” 1992. године, али ни то када сам 1993. са Војом Недељковићем водила први озбиљан музички фестивал „Месам”. Сећам се и када сам 1994. године водила хуманитарни концерт пред 10.000 људи на стадиону у директном преносу, гостовања Звонка Богдана у емисији „Нека песма каже”. И још толико тога да бисмо, само од листе нај у мојој каријери, могли да уобличимо цео инт. 

После богатог искуства које имате на телевизији, какву емисију или формат још увек прижељкујете да радите? Шта је остало недосањано?

– До сада су ме некако обележиле забавно-музичке емисије, а ја имам жељу да радим још толико тога. На пример неки велики и леп квиз, кулинарску забавно-музичку емисију, е то би било занимљиво. Иначе волим захтевне форме попут колажне емисије, без строго одређеног сценарија у којој има „од свега по мало“. То је могуће најзахтевнији ТВ формат, а ето, ја у њему пливам супер. Волим пословне изазове, што сам старија све више! Осим тога, већ дуго имам жељу да отворим школицу за мале водитеље и новинаре, више као креативну радионицу, на то су ме усмерили управо родитељи и деца која су ме то питала. Било би лепо да се онда из тога изроди једна лепа дечија емисија за мале и велике, којих заиста нема на нашим телевизијама. Ето, то ми је план.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести