Кренуло је из плућа, кашаљ, гушење, хитна помоћ... једва је живу главу извукао. После тога је одлучио да престане да пуши и да престане да се нервира око ствари које не може да промени, те да се потруди да промени оно што може. Свестан да је добио другу шансу, изгледало је да је решен да мудрије искористи тај нови животни круг. После пар месеци видим га поново са цигаретом, док прича потпуно исте приче које је причао и пре „опомене“. То да је цигарета, као и свака друга штетна навика, дубока унутрашња, подсвесна потреба за самоуништењем коју нам побуђују ко зна када дубоко усађена уверења да нисмо довољно добри, то не верује. Каже да то нема никакве везе. Као да то да ли верује или не верује има било каквог значаја у овом случају. Претпоставља да је то неки његов бунт.
Бунт? Не разумем. Какав бунт? Против кога и против чега? У годинама у којима смо, ваљда смо већ схватили да је све што нам се у животу догађа последица свих животних избора које смо до тог момента направили. Све су то наши избори, хтели, не хтели да то признамо и прихватимо. И онда, против кога усмеравамо свој бунт? Па против себе. Тако опет долазимо да самодеструкције. Прихватам могућност да неки људи једноставно не могу да признају да су свакодневне, ситне или крупне одлуке које доносе у сваком тренутку свог живота, заправо одреднице које усмеравају њихов животни пут. Немају сви људи капацитет да преузму одговорност за сопствени живот. Много је лакше ходати линијом мањег отпора, па окривљавати друштво, државу, родитеље, партнере, децу или пријатеље за све недаће које нас сналазе. А сопствену улогу у свему томе сводимо на увек исту зачуђеност у једној упитној реченици: „Зашто се то стално мени догађа?“ Иако то питање понављамо годинама к'о папагаји, не да нам се да сагледамо мало ширу слику и да укључимо логику која упућује на то да никако не можемо постићи другачије резултате, понављајући једна те иста поншања. Не, ми лепо настављамо да се понашамо исто онако како нам одговара уз неизбежну, свеоправдавајућу констатацију „ја сам такав“ и чудимо ли се чудимо што се око нас стварност такође упорно понавља. Мислим, стварно!
Није да ја не верујем у бунт. Верујем и те како да човек у једном тренутку мора да престане да пристаје на нешто што му штети. Али у овом случају, уместо да се човек „побуни“ против сопствених избора који су довели до одређених околности, он се буни против тих околности! И то тако што само побегне у неку од својих старих навика и чека да се неко чудо спасења деси, ваљда само од себе. Бунт је користан, али ако га правилно усмеримо. Позивам зато на општу побуну против линије мањег отпора и против оног „себе“ који је и довео до потребе за бунтом.
Нина Мартиновић Армбрустер
