Нинине мустре: Човек Мост

Подвиг је бледа реч у односу на оно што се десило почетком тих несрећних деведесетих, током једне од безброј криза кроз које смо ми са ових простора пролазили.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

У време када у нашој земљи ништа није било изграђено, људи предвођени човеком снажне воље и огромне енергије, успели су да издејствују нешто о чему су генерације пре њих маштале. Успели су да прекину стрепњу родитеља чија су деца годинама прелазила реку у чамцима, свакодневно, по киши, по снегу, по залеђеним понтонским даскама и између санти леда.

Сремску од Мачванске Митровице дели тек неколико стотина метара, којима пролази река Сава. А на сремској су страни све институције, школе и болница којима административно припада тај део Мачве. Како је путнички мост саграђен далеко од насељених делова Мачве, а стари понтонски мост скинут због разних опасности тих година, људи су и даље били приморани да користе чамац, да би обавили све што су морали да обаве у граду. Иако није био члан партије, човек који је од људи на зборовима биран за првог човека месне заједнице, препознао је тренутак и добру вољу појединаца и у немогућим околностима омогућио да се немогуће деси. Преусмерена су средства давана за понтонски мост, уведен је нови самодопринос у Мачви, и сви су пунолетни и запослени људи дали свој део за мост. Сваки је скуп у општинској сали био борба за наставак изградње током које се променило чак 3 председника општине. Али одборници који су свакодневно прелазили Саву, на челу са човеком који је због својих људских, а не политичких ставова добијао аплаузе у скупштинској сали, од свог сна нису одустајали. Растао је полако тај јединствен, величанствен пројекат института „Кирил Савић“ уз помоћ „Сава“ бродоградилишта и моћне, некада југословенске фирме „Мостоградња“. Људи са мачванске стране којима је мост био насушна потреба, кували су ракије и вина промрзлим радницима, читаве су улице спремале колаче, чај и кафу, а неретко су им правили и вечере. Деца су своју радост због будућег моста исказала на изложбама ликовних радова на којима се две руке спајају изнад воде, а дирљива је и прича о старијем човеку који је дошавши на градилиште скинуо шубару и прекрстио се у немом поштовању због остварења вековног сна. А када су двадесетак дана пре него што су стигле сајле што спајају стубове, Србији уведене санкције, чудне околности су се склопиле и сајле су ипак пристигле. Мост је завршен.

Још дуго није био свечано отворен, јер се чекао неки згодан тренутак, за неки политички поен. А онда, баш на Видовдан 1994, мост је и званично отворен. Била сам колико знам, једина ТВ новинарка која је направила репортажу о том догађају. Хтела сам да тиме у име свих искажем захвалност човеку који му је посветио велики део свог живота. Ономе који се борио за реч, покретао акције, храбрио посустале, давао предлоге и проналазио решења, а неретко узимао гитару у руке и песмом растеривао стрепњу чак и када су Савом мине пловиле. Име тог човека је Јован Мартиновић, познат је вама мојим читаоцима, као главни јунак многих мојих прича, зато што је узор, инспирација и личност за пример, и знам да нисам једина која кад погледа тај мост, види његово име. И кад год је „немогуће“ нешто што желите, молим вас да се ове приче сетите.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5896
Најновије вести