Након неколико деценија подстанарског живота у објекту који је потпуно неприлагођен медијској станици, нова зграда на месту старе, срушене током бомбардовања 1999. године, пуни се опремом и људима. Транзиција није једноставна и траје већ дуже време, уз два потпуно супротстављена гледишта на целу ту ситуацију: једни се радују због новог, модерног окружења, због довољног броја паркинг места и због нових услова у којима ће да раде, а други негодују, јер је објекат ван града, брину их можда заостале штетне материје од бомбе, а и огроман простор и наоко стерилно окружење им је одбојно.
Мој однос према том месту има посебну, емотивну димензију, јер сам на том месту била на својој првој аудицији, пре скоро три деценије, и добила своје прве новинарске и водитељске задатке, стекла животне пријатеље, први пут срела свог мужа и урадила безброј емисија у којима сам уживала. Тим пре ме још више чуди сопствена реакција када сам првог радног дана била у новом простору. Пишем о томе због тога што је мој доживљај један типичан пример како човек реагује на промену и несвесно ствара себи ограде и баријере које могу да га спутавају у даљем напредовању, расту и развоју.
Једна лепа, млада и љубазна особа нас је упознала са новим објектом. Ми смо се шалили, постављали питања, истраживали и дивили се будућем погледу на град који је тог тренутка био сав у магли. И поред наизглед позитивне атмосфере, детектовала сам у себи поприличну дозу нелагодности и почела да се самоиспитујем не бих ли открила одакле долази, зашто се појавио и шта ми говори, тј. чему ме учи тај осећај. Како је време пролазило, осећај се појачавао, а одговори нису стизали.
А онда сам се вратила у стару зграду, јер ћу још неко време део посла обављати тамо. Осећај нелагодности ме је напустио када сам се нашла на свом старом радном месту. То је била моја зона конфора. Тада ми је све било јасно. Део мене се буни против промене. Део мене не жели да иде у нешто ново, јер је ново непознато, а старо је познато и удобно, као старе, удобне ципеле. Том делу мене, као да је мање важно што је под од влаге подклобучен, што киша стално натапа и зидове и подове, што прозор не може да се затвори, што се стално осећа смрад буђи и старог итисона преко којег је прелепљен ламинат. Тај део мене, имао је навику да ту седи и он се ту осећа удобно.
У мислима сам се насмешила том делу себе, рекла му да га разумем, али да је време за промене на боље и да ће то што је сада непознато, убрзо постати познато и удобно, али без оних непожељних елемената које је стара зграда неминовно носила са собом. Сутрадан у новој згради, осећај је био потпуно другачији.
Долази ново. И осећај да сви пролазимо кроз фазу нелагодности док напуштамо старо се појачава. Зато се фокусирам на то шта бирам, какву слику тог „новог“ стварам у глави. Остављам иза себе страхове, дилеме и неповољне околности (хвала им на лекцијама) и верујем да долази дивно, ново време. Радујем му се док га у срцу већ стварам.
Нина Мартиновић Армбрустер
