Због тога волим да прочитам шта имају да кажу о тренутним догађајима сваки пут када приметим да се моје расположење као и физичко стање нагло мења, а без неког мени видљивог разлога. У последње време већина од њих велику пажњу поклања променама на површини Сунца, а ја примећујем да то има везе са тим како се ја осећам.
Занимљиво је да у данима када осећам те нагле и нелогичне промене и људи у мом окружењу пријављују промене код себе: те су необично уморни, те имају болове у телу који буду врло интензивни, а онда нагло, без било какве интервенције нестану, па онда имају неке алергијске реакције које нестану изненада као што се и појаве, па имају вртоглавице, рупе у сећању, главобоље итд. Списак „симптома“ је заиста дугачак. Након што приметим да и други људи примећују тако неке необичне појаве у свом телу, онда обавезно потражим моје „мудријаше“ и проверим о чему пишу тих дана. Тако примећујем ту све чешћу тему која се тиче великих соларних олуја.
Некада су се те соларне олује бележиле неколико пута годишње. Умеле су да поремете бежичне везе и комуникацију и њихов се утицај осећао отприлике 3 дана. Сада се њихова учесталост повећала, као и интензитет и кажу да је то због тога што се ближимо делу циклуса од 11 година, када је Сунчева активност највећа. Не бих се усудила да коментаришем теорије о овом феномену, али једна ствар не може да се не примети: што више наше Сунце бљеска, то све више на планети глобално, а и у мањим срединама локално, па и у самим породицама и међуљудским односима излазе на светлост дана различите лажи и манипулације и мрачне тајне којима су једни тлачили друге. Речју, све излази на видело.
Свиђало се то некоме или не, делује као да мрачно доба злобе, покоравања, похлепе и патње свим тим појавама изазване, најзад доживљава свој крах. Некако је и логично, ако мене питате. Оно што се осветли више није непознато, мрачно и претеће. Када је осветљено, све је огољено и јасно, а самим тим више није застрашујуће. Јасно видимо одакле опасност долази, па можемо да се склонимо, или да се на одговарајући начин одбранимо.
Општи савет је да се много не једимо, јер све ће проћи па и ово чудо природе. Ако желим да ублажим последице овог осветљавања стварности, добро би било да што чешће свесно дишем, да будно пазим шта се догађа у мени и око мене, да видим догађаје и људе онакве какви јесу, да их прихватим или себе од њих удаљим, а ако не могу, то је знак да још једну лекцију морам кроз те догађаје да научим. А када сам већ у овој животној школи, ја се трудим да будем добар ђак. И веома се радујем малим и великим одморима, јер на срећу и њих довољно има.
Нина Мартиновић Армбрустер
