НИНИНЕ МУСТРЕ Став

Застрашујућа ми је била помисао да о нечему морам да имам сопствени чврст став.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

Одувек ми се чинило да, о чему год да се ради, једностано немам довољно података на основу којих бих тај став заузела. И као по правилу, што сам више примећивала појаве, догађаје, људе или ситуације о којима ми је било тешко да изнесем свој јасан став, то ми је више захтева за изношење сопственог става, долазило у живот. Годинама ми је то све личило на нерешив проблем.

Шта је то што ме застрашује? Да ли је то стварно недовољна количина података да бих о нечему донела свој суд, па онда и став, или је то само страх од нечег коначног, што заузимање оређеног става подразумева? Коначност. Рекла бих да је то основни разлог што често о некој теми немам свој став. Никада ми нису били јасни људи који имају став о нечему и то не мењају ни за живу главу. Колико год да се ствари, околности и разни други чиниоци мењају, они тај свој став задржавају, трошећи енергију да га сачувају, одрже и оправдају. Као да је ненормално променити свој став о нечему. По мом искуству, сваки дан смо за нијансу мудрији, видици су нам проширенији, доживљаји су нам богатији, па како онда можемо да имамо исти став по неким променљивим питањима? Коју боју волим, а коју не волим, шта мислим о политици, који хоби ми је омиљени, на чијој сам страни... све такве и сличне теме су ми се мотале по глави и збуњивале ме. Како да ме не збуњују, када данас осећам једно, а сутра друго? Рецимо, годинама у назад не волим да носим црну боју. И ако је носим, онда је то само један одевни предмет. У црној се осећам строгом, отуђеном, хладном и са мање енергије. Тако се осећам и готово. То не значи да се једног дана нећу осећати другачије. Можда ћу се опет вратити црној боји када се једном мој осећај промени. А осећаји јесу променљиви. И о томе се овде управо и ради. Ако свој став изражавам на основу научених, прочитаних или на било који други начин усвојених чињеница, онда тај став баш и није мој став. То је више став неких других људи и њихових искустава. А ако став доносим из личног искуства, оно што доживим данас у једном расположењу, може да буде сасвим другачије сутрадан, када и моје расположење, па самим тим и доживљаји буду другачији. И шта онда? Да изразим свој став данас, па да га изменим сутра, а онда прекосутра поново променим? То би било природно по мом мишљењу, али став се у нашем друштву доживљава као нешто одређено, зацртано, дефинитивно.      

Зато се ретко изјашњавам о својим ставовима на свакодневне теме које махом заокупљају пажњу свих нас. Једино о чему се изјашњавам су ставови по питању основних људских вредности, а у тој области нема много промена. Од када је света и века, људскост, доброта, искреност, храброст, разумевање и љубав, неки су од принципа према којима јасно и у свакој прилици изражавам свој став. Сви остали моји ставови произилазе из тог основног, а варијације зависе од тога на ком се делу сопственог пута налазим, и како се у том тренутку осећам. А то како други доживљавају тај мој став, за мене је потпуно неважно. Дакле, ако ме питате о чему имам најчвршћи став: најважније је бити и остати човек, према себи и према другима. То је мој став који нема цену, нити трпи промену.

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.8360
Најновије вести