За мене је срећа када сам спокојна, када немам брига ни стреса, када сам здрава и окружена људима које волим. Иако често успевам да будем у том стању, дешавају се неки „испади“ који ме избаце из њега. Некада сам била незадовољна због тога и питала сам се због чега се то дешава и шта ја то радим погрешно, а онда ме је искуство научило да су циклуси промена неопходни како ми живот не би стагнирао и претворио се у жабокречину. Када осетим да нисам у балансу и ухвати ме неки немир и незадовољство, то покрене читаву лавину, некад мању, некад већу, бројних, у главном нежељених догађаја.
Као по правилу, дешавају се неке околности које ми се не допадају, падне ми праг толеранције и имам тенденцију да се фокусирам на неке лоше стране свог окружења, људи, и живота уопште. Научила сам да у тим ситуацијама пратим шта је то што ме иритира код других људи, шта је то што ми не прија, и онда то потражим у себи, јер капирам да смо сви једни другима огледала и ту смо да помогнемо да се боље видимо, а све у циљу да будемо срећнији.
Дакле, након неког времена спокоја и мира, долазе неке изазовне ситуације у којима ловим своја осећања и настојим да их што објективније сагледам. Претходно морам добро да се припремим како се не бих разочарала у себе што ми се раније редовно дешавало. Сада имам много више разумевања за себе и своје поступке, јер знам да ми се све што се догађа, догађа управо зато да бих себе боље видела, прихватала и тек онда, уколико се не осећам добро у томе што видим, нешто и променила.
И у главном се дешавају права мала чуда. Некада те фазе трају пар дана, некада пар месеци, а некада и једва пар сати, али након сваке од њих израстем некако већа и боља, и стање среће ми се појача. Пажљиво слушам људе чак и када су веома досадни, јер знам да свако носи неку тему која је дошла на ред да је преиспитам код себе.
Потребан је поприличан напор да се уложи како бих рецимо истрпела досадну причу, али са том идејом на уму, да ми се ништа не догађа случајно, и та досадна прича добија свој смисао. Када поставим питање шта ми се то заправо дешава у том тренутку, открије се читав један свет нових порука и увида, мада је понекад само и питању испит хоћу ли умети да се изборим за сопствени слободан простор, а да другога не увредим. То је једна од мојих тема: не умем да будем срећна ако и други око мене нису, а учење о томе како да увек имам унутрашњу срећу, трајаће вероватно све док живим. Верујем да управо то учење живот чини баш занимљивим и живо ме занима шта ми је следећа тема. Нема више страха од промена, ни од пада расположења, а то је већ велика срећа.
