ОкоТВоко: Носталгија

Одлазак Милке Бабовић као и њеног начина коментарисање као да симболично представља крај једне епохе у којој смо живели.
Приватна архива/Александар Филиповић
Фото: Приватна архива/Александар Филиповић

Никад више неће бити таквих харизматичних коментаторки које ће описивати шљокице и одевне комбинације клизачица. Никад више онога што је представљао Младен Делић „Лудница, људи моји, шта је ово?”

Јавно су многе певачице и певачи проговорили како није било нимало пријатно што су многи ликовали над њиховом судбином. Откуд толики хејт. Откуд да се радујемо туђој несрећи. Откуд да се с короном појавило све најгоре у људском роду. Зашто се олако суди о другим људима, посебно о величинама. Било нам је лепо да се на мрежама смејемо Јосипи Лисац али било је феноменално и да је хејтујемо. Судићемо о свакој јавној личности. Имати о свеми мишљење од теорија завере, медија до медицине. Оно да је свака јавна личност подложна критици долази да се по целом региону пљује по јавним личностима. И помињање Боре Ђорђевића, Минимакса и стављање људи искључиво кроз идеолошку призму, а не кроз то шта су урадили, говори да острашћеност не постоји само на једном месту. Ајде сад кад је цела Европа затворена, па удри по колективној фрустрацији по другим људима. Удри. Најлакше је анономино оставити коментар. Оцрнити неког.

Најлакше је користити неког као тоалет папир за једнократну употребу. Није смешно. Није смешно што смо дошли до тога да нам је тај папир толико битан. Није ни смешно што се сексуална афера користи у сатиричне спрдачине. Ништа није смешно драги моји. Све је тужно. Некад смо се волели. Некад смо се поштовали. Некад су постојале емисије које смо памтили. Некад су јавне личности имале права да имају мана. Овде је све превршило меру. Све је постало као један велики медијски циркус где свако има право да изнесе своје мишљење, да се свачија реч узима као битна и да је хејтеризам или мрзитељство постало нови облик вербалног шовинизма.

Много се уздам, драги моји пријатељи, да ће Јупитер и Сатурн у Водолији да нам донесе више хуманости. Да смо изучили поуке од овога до чега нас је пандемија довела. А довела је до тога да нам је под хитно потребан седатив против коронарне агресије исфрустрираних.

Како се ја лечим? Гледам старе телевизијске емисије. Копам по архивима. Чувам своју душу од зла у зверињаку. Верујем и даље да лепа реч и гвоздена врата отвара. Верујем да се у животу постиже више праштањем и нежношћу него гвозденом дисциплином. Кога год да питам како је, било да живи у Минхену, Марибору, Сарајеву, Макарској, Бечу, Њујорку, Лондону, Нишу, Прокупљу, Кикинди, Вршцу, Сомбору, Београду....кога год да питам како је, никоме није добро, сви су пукли, а агресивност није решење. Треба да погледамо у дубоке бездане своје душе и да видимо где је спасење. И ако је период такав да нам је даљински управљач најбољи пријатељ. Немојте да он буде упаљен на погрешној страни. Немојте дозволити да вас хистерија и паника медија одведе у ћорсокак. Често ухватим себе како су ме медији успаничили. И изађем на улицу и тамо видим неки нормалан свет. Можда су медији, Нептун, обмана, паника. Али у данима који долазе док се не реши глобални проблем, цео свет је „у банани”, у проблему. Нема лека апотека док не проверимо све „винкле” у сопственој глави. И ако ме питате зашто сам романтична будала, то је зато што памтим само она „добра, добра стара времена”.

Александар Филиповић

Nenad Adamov
31.12.2020 • 11:11
Odličan prikaz današnjeg odsustva osnovnih postulata ljudskosti.
EUR/RSD 117.5782
Најновије вести