окоТВоко Нова година куца на вратима

Просто сви дочеци Нове године нису могли да се замисле без песме фолк рок бенда „Нервозни поштар” и рефрена „Нова година куца на вратима”. За моју генерацију која  је одрасла уз шему ЈРТ мреже, традиционално се Нова година са друштвом славила уз телевизор.
aleksandar filipovic
Фото: Nemanja P./aleksandar filipovic

Знало се. Доћи ће најбољи певачи, певачице, плесачи, хумористи. Остајање код куће је био ритуал и нису постојале масовни дочеци Нове године који су обично били бесплатно смрзавање. Следећи дан је био да се сачека пренос из Беча и да слушамо Штраусове валцере и да на другом програму гледамо шта су понудили ТВ центри.

Погледајте и данас Јутјуб - до бесвести се хабају и гледају наступи Лепе Брене, три мајстора Мирослава Илића, Предрага Цунета Гојковића и Драгана Живковића Тозовца. Новогишњи „Образ уз образ”, „Фолк парада”, „Жељотека”... Онда су дошле деведесете кад се није у хиперинфлацији имало пара за кафане, па смо гледали „Скривену камеру” на 3К и смејали се „Фолирантима” на НС плусу... Уследило је Грандово народно весеље које је доминирало једну деценију али ту је већ престајао консензус у породици јер није баш да су сви могли да слушају Индиру, Стоју или Ћану. Генијални Саша Поповић је патентирао масовке који су се претвориле у једном тренутку у праву помијару... Да би заправо РТС дошао до чаробне формуле Новогодишњег програма за све Србе али и наше бројне националне заједнице...

Кад смо установили да је Митар Мирић постао евергрин и песма „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине”, дошли смо и до оне танке границе где се завршава мејнстрим, а где почиње треш. Чини ми се последњих година да је РТС нашао ту чаробну формулу да се пронађе шта је аутентично наше. Да се из историјског треша пронађе оно што је свима прихватљиво и гледљиво. И да се покаже и докаже зашто јавни сервис треба да постоји. Новогодишњи програм је изазов за сваку телевизију и сваку програмску шему. Како направити нешто ново и оригинално. То ће тек сад бити велика мука у условима пандемије. А ове године хтели или не, имаћемо опет телевизор као најбољег другара иако неки мисле да то може да замени Јутјуб. Не може. Телевизор је још увек најбољи друг и утеха. Посебно што је ово најгора година наших живота којој желимо да видимо леђа. И без обзира на то што епидемиолози тврде да је певање опасно по ширење епидемије да нам није било песме, лепих ТВ емисија ми бисмо једноставно психички пукли. Зато ћу са пажњом гледати све телевизије и наше и комшијске јер сматрам да је ово година највећег изазова за креаторе новогодишњег програма. Ко се докаже и покаже у ноћи кад је висока гледаност загарантована имаће велике шансе и у наредној години.

Колико год да неки подцењују вредност забавног програма то је значајан вентили да сви не пошандрцамо. Од опште менталне агресије, депресије и самоће. Остаје нам телевизор као место где ћемо ставити плаве наочаре и побећи у неки бољи свет. Намерно нисам рекао ружичасте. Нама треба гламура италијанских шоу програма и софистицираност француских и шпанских ТВ канала. Нама треба плаво. Јер наш бог има плаве очи. И зато сваки прави уредник у репертоар музичких нумера треба да стави песму Делче и групе „У шкрипцу” „Нове године, зато долазе у прави час, за све нас, као спас”.

Александар Филиповић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести