Циљ овог истраживања је анализирање медијског извештавања о вестима о насиљу над женама у телевизијском информативном програму, како би се утврдило да ли је објективно или сензационалистичко, у којој мери медији промовишу родну равноправност и доприносе. У ту сврху РЕМ је анализирао информативни програм РТС1 и ТВ Прва, у марту, априлу и мају 2018. Посматрани су најзначајније информативне емисије ових телевизија: Дневник 1 и 2 РТС-а, и Вести у 18 ТВ Прва.
Истраживање је показало да Јавни сервис и комерцијална телевизија имају различит приступ информисању о овој теми, а резултати помало изненађују. Када се анализира програм Радио телевизије Србије, у очи упада чињеница да је забележен мали број прилога посвећен насиљу над женама. Ово је посебно интересантно ако се узме у обзир чињеница да је у том периоду забележено чак 21 убиство жена у Србији. РТС се тада више бавио отказивањем доделе Нобелове награде због секс скандала, познатим личностима из Холивуда оптуженим за сексуално узнемиравање, случајем жене коју је физички злостављао тужилац у држави Њујорк, објавивши само једну вест о насиљу над женама у Србији (убиство самохране мајке троје деце у Косјерићу). Тако РТС не само да није одговорио на програмски задатак заштите осетљивих и маргинализованих група у друштву, већ није урадио ни оно што би било логично чак и да је проста комерцијална телевизија: изостало је скретање пажње на проблем насиља над женама, анализа узрока, начина спречавања насиља, начина кажњавања и узрочно-последичних веза. Једини трачак светла у суморним резултатима игнорисања проблема јесте одсуство сензационализма. Али, кад се види да је РТС одабрао да о насиљу ћути, скоро да и није важно то што је у тим емитованим мрвицама очувано достојанство жене.
За разлику од Јавног сервиса Србије, ТВ Прва је о насиљу над женама извештавала готово свакодневно, што је позитиван показатељ. Проблем је у томе што је ова комерцијална телевизија прилично клизила ка таблоидном, издвајајући примере у којима су актери јавне личности, док је вест о насиљу над жени која није из јавног живота објављена само једном. ТВ Прва меандрира између жеље да активно учествује у борби друштва за искорењивање насиља над женама, и привлачењу пажње јавности додавањем дозе сензационализма, уз нарушавање приватности жртве, али и ставом из ког се одговорност починиоца смањује, нож у грло назива „трагедијом“, интервјуишу комшије који тврде да је насилник „био миран и добар човек“ и тако се кривица пребацује на жртву. И ми се практично вртимо у круг, остајући заробљени у патријархалном, мушкарцима оријентисаном друштву.
Оно недостаје овој анализи јесте озбиљна анализа телевизија које се ослањају на ријалити програм, а ту предњаче ТВ Пинк и Хепи. Тако нам се можда не би догодило да гледамо како на ТВ Пинку, телевизији с националном фреквенцијом и озбиљним законским обавезама везаним за заштиту жена од насиља, насилник штаком туче ријалити комшиницу, удара је ногом и шамара.
Такође, не би нам се догодило да опстану и телевизија, и насилник и ријалити програм, уз симболичну пацку по прстима.
Ивана Радоичић
