И кад се такав догађај деси, као што је изненадни одлазак Џеја Рамадановског, то је права прилика да телевизија покаже колико је брза и прилагодљива да брзо измени строге програмске шеме и кошуљице. А „Премијера” на „Пинку’’ је реаговала муњевито. Најупечатљивије је било укључење Марине Туцаковић која је направила најлепше песме овог певача. Порука је била јасна. Био је диван човек, али не можете се инатити животу, јер вас живот поједе ако сувише повећате гас и пронађете сувише утехе у неком пороку. „Успори мало, судбино, сестро”. Џеј Рамадановиски је заиста феномен. Од како је наступао на Месаму и био српска верзија Мајкла Џексона, глумио у флимовима Лепе Брене, представљао је необичну појаву. Његове духовите досетке увек су биле хумористички зачин познате Максовизије. Имао је и покушај да буде водитељ једне емисије „Центросцена” на ружичастој телевизији где је Оливера Мандића и Пецу Поповића питао такве ствари, да га више нису звали да буде водитељ. Једноставно то је било нејнеобичније вођење једног прогама.
А био је такав шерет, весао и спонтан. Интелектуалци Синиша Ковачевић и Момо Капор су признали да је једини народњак уз Тому Здравковића кога су радо слушали био Џеј. Момо Капор је рекао да је то „српска шансона’’. Па ко не би слушао феноменалне стихове: „Угасила си ме као задњу цигарету’’. Тако метафрично, као и „Угастите за мном свеће, као да ме нема”. Оља Бековић је показала свебеоградски дух, испричавши како је Џеј једном приликом зауставио такси у коме је био патријарх Павле да би му пољубио руку, додавши да се нада да се сад то догађа горе на небу. Џеј је иначе славио Свету Петку.
Џеј никад није крио своје пороке. Никад није имао тајне пред медијима. Необичан ми је био потез РТС-а који је репризирао стару емисију од пре десет година „Балканском улицом’’ Весне Дедић. Поготово што је који уторак пре на Новој ТВ имала ексклузивну емсију са Џејом Рамадановским у којој је пустио сузу. Видело се и по начину говора и по емоцијама да га муче здравствени проблеми. Све ми је звучало на његову песму: „Знаш како је то имати па немати”. .Песма „Недеља'' ме је у студентским данима далеке 1992. године погађала као и рат и хиперинфлација. И то је нешто најтужније што је Марина Туцаковић икада написала. Џеј ми је такође био гост у „Таблоиду” и било је забавно и весело. Његове песме остаће као шлагери деведесетих година јер тада поп музику сем њега нисмо ни имали. Ова смрт показује да се популарност не може фингирати. Народ те воли или не воли али њега је публика једноставно обожавала. Хејтери су наравно тврдили да је он симбол деведесетих година. Не, он нам је помогао да психички преживимо те године и да уз понеку тужну песму спустимо притисак и не пукнемо. Ни на исток, ни на запад, на север, ни југ, већ три деценије се вртимо у круг. Још од његове плоче када је уз „Лубеницу’’ ђускао по пијаци. Као брејкденсер међу фолкерима, сваки шоу програм је знао да зачини и кореографијом уз песме: „Ко се с нама дружи’’, „Мрак, мрак’’, „Секси ритам’’, „Љубавне играрије”. Али знајући његов стил живота, може се констатовати да је самог себе појео. Тако пролазе емотивни и добри људи у погана времена. Појела га је велика туга вечитих дечака жељних нежности и емоција. „Упалите за мном свеће, као да ме нема....пут до њених усана је пречица до пакла”. За сва добра дела која је учинио другим људима, Џеј ће кренути у рај, тамо ће срести Тому Здравковића, Бору Спужића Кваку, Шабана Бајрамовића и друге легенде... Све док је наше љубави живеће и њихове песме које су описале ДНК овог народа. Телевизије су овога пута положиле испит. Можда није све било технички исправно и телевизично, али било је јако емотивно и потресно и код већине колега изузетно професионално.
Александар Филиповић
