Упамтио је да их је јео у свом градићу, пре него што су га довели овако далеко. Залуд му је објашњавати да се ови ћевапи праве по неком босанском рецепту. Не зна он разлику између босанских и српских, не зна ни да разликује Босну, Хрватску или Србију, он једино зна да разликује људе које разуме и оне који говоре само енглески или неки други језик у милионском Калгарију.
„Кози кичн” ресторан држи Емина, жена средњих година, досељена у Калгари из Тузле. Има онај шарм Босне, али и Европе уопште. На врата њеног локала бар једном недељно дође нека новоусељена породица из једне од екс-Ју република. Дођу да чују свој језик, да поједу нешто што су оставили 8.000 километара далеко заједно с родитељима, пријатељима, родбином… Еминин ресторан је само једно од места где своју носталгију и буквално нахране досељеници из овог нашег дела Европе. Производи из Србије могу се наћи у неколико продавница, а неке од њих држе и Италијани, Пољаци. У туђини је важно на непцима осетити познате укусе и навике. Али и не само тако.
„Српска заједница, у Канади броји око 600 кућа. Срби православне вероисповести окупљају се око Храма Светог Симеона Мироточивог у Калгарију“, прича нам отац Обрад.
То значи да је само у том граду, мада милионском, настањено сигурно око 3.000 Срба. Дошли су у разним периодима, али махом током деведесетих. Нови талас усељеника приметан је последњих пет година. Разлози су најчешће економски, а црква је прва адреса на коју се сви они обрате када се, како-тако, сместе.
Своју духовност и везу с домовином Срби су исказали и прикупљањем новца за изградњу нове цркве, која је завршена пре неколико година. Велелепно здање коштало је око два милиона долара. Осим редовних служби које се одржавају и пригодних литургија о великим празницима, црквена општина има и своје секције, спортске, културно-уметничке, едукативне.
„Наша црква је ту да их окупи, прихвати и, неретко, повеже и у пословном смислу“, каже отац Обрад, који је на служби у Канади од 1999. године, а у Калгарију у последњих петнаестак.
Осим онога што су уобичајене активности једног духовног храма, отац Обрад је и особа за контакте међу Србима који долазе. Он повезује људе, упућује једне на друге, прикупља се помоћ за новопридошле и чини се све да се што пре и што боље сместе и снађу.
Српско културно-уметничко друштво зове се „Фрула” и има фолклорне секције од најмањег до сениорског узраста. Наступа на смотрама, манифестацијама, а најлепше од свега је што су деца наших исељеника и те како заинтересована да уче културу земље из које потичу. Пошто је Калгари енглеско говорно подручје, то је већини деце тешко да свој матерњи језик говоре једнако квалитетно као и језик на којем се школују и уз који се друже. Зато је покренута и недељна школа српског језика, коју воде учитељи Бојан и учитељица Драгана, и њима је првенствени циљ да деца упознају ћирилично писмо, савладају читање и писање, али кроз то и културу и обичаје своје домовине.
Не заборављају деца матерњи језик зато што се у кући њиме не говори. Напротив, говори се. Али, школа траје од 8 до 15 сати, потом следе друге активности, дружење с вршњацима и хтела – не хтела, деца користе енглески језик већи део дана.
То је језик на којем размишљају и временом је неминовно да га користе исправније него језик својих родитеља. Ништа необично за Канаду није да млади људи одмалена говоре два језика јер је то земља досељеника, са свих континената и из свих крајева света. И свакоме је дато довољно простора да може да се изрази и у оквиру своје културе и нације.
У туђини се, онако како ред налаже, славе славе, обављају крштења, венчања… Нажалост, и сахране.
Некако се чини да је веза с духовним храмовима много чвршћа него у домовини јер они су парче те домовине. Срби у Канади организују већ деценијама „Српске дане”. Сваки град по свом нахођењу, али је увек посећено и унапред планирано као термин који се не пропушта. Простор испред православног храма у Калгарију у та два-три дана обилује штандовима с којих миришу традиционални производи, они ћевапи и пљескавице, али по неком јужњачком српском рецепту, прасетина на ражњу, колачи и пите…
И одјекују звуци српског кола из хармонике и под лаким ногама дечице која их с радошћу уче током целе године.
Кад се загребе мало испод површине тог новог живота, одмах постане јасно да нешто недостаје. И то је оно крило или рука или подршка коју могу маме-баке да понуде. Најтеже је с организацијом чувања деце док родитељи раде. У јаслице не може беба пре 18 месеци живота, па остају сервиси типа „деј хоум” или „деј кер”, којих има у приватним кућама жена које се тиме професионално баве. Осим што је за двоје или троје деце то заиста озбиљна ставка, ту су још и рана устајања у јутрима која се често мере и хладноћом до минус 30 степени.
Није реткост да се доводе баке или деке да по неколико месеци помогну око деце, али то никако није трајно решење. Зато мајке некад напуштају посао, раде у различитим сменама да би се смењивале с очевима, да би некако приходовале кућном буyету. Ипак, нико се не враћа јер жели да деци омогући добро образовање и живот у средини која то пружа.
А кад постане тешко, сачека се викенд, па се окупе пријатељи, смеју се и причају на свом матерњем језику, једу ћевапе или роштиљ, који је и даље то што јесте, а не неки „барбекју”...
Виолета Живков
