Пореклом је из Источне Азије, али се гаји на свим континентима. Можда реч гаји и није најсрећнија, можда је ближе “држи”, мада су наше коке слободно трчале по авлији и ђубрету, а ове се сад заиста држе - углавном у кавезу. И неке речи једино ће ускоро остати од ове никад довољно цењене живуљке. Стара питалица: “Шта је било прво: кока или јаје?” ускоро ће у историју јер је спреман програм који ће, рецимо, батаке стварати само из воде и тачно измерених додатака у базенима и ретортама. Без јајета и пилета.
Рецимо, за такозвана конзумна јаја је потребна само кока носиља. Добија се као хибридно пиле, држи у кавезу два-три месеца док не почне да носи, не гази је петао (никад га неће чути ни видети) и кад за годину радног века снесе 250-300 јаја, иде у старо гвође, тј. старо месо - паштете. Колико је нехумано експлоатисање носиљки говори и закон који обавезује да коке морају “бити у апсолутном мраку осам сати непрекидно”, иначе би поцркале (!?) Исто је са товним пилићима, који се купују као хибриди, морају да једу специјалну храну, јер на “обичној” угину, чим досегну тражену тежину (килу и по, две) заврше упаковани као пилетина.
“Нормалне” кокошке и петлови могу се видети само код (све ређих) малих живинара или на посебним фармама које производе јаја за те “линије”. Добро, још се чувају неке расе (у Европи око 180) за матично јато или украсне: цверглани, кикирези, титинке, голошијанке, браме, граорке, гаћанке, копоранке…
Пролеће је доба кокошака. Још се каже да су мајски пилићи најбољи, јер су од априлских јаја, а и расту најбрже на мајском сунцу. Некад су пилићи угледали небо тек кад им то дозволи мама квочка, пошто се увери да су сви прокљувили љуску, појели све од жуманцета те спремни су да се од голуждравца претворе у пуфнасту лоптицу. Претходно је квочка лежала равно три недеље, пошто се претходно расквоцала. Тај феномен искусне домаћице пажљиво прате. Ако мисле да дотична кока није за квочку, одуче је од племенитих намера, тако што је загњуре у хладну воду или неколико минута гласно јој вичу у уши. Престала би тад да квоца и вратила у кожу (перје) обичне коке, али не би носила јаја и кокодакала, бар не као дотад. Иначе, кад се расквоца, лежи данима, тек повремено протегне ноге, попије мало воде, кљуцне које зрно жита и - обилато каки. Да, и ракољи се. Пушта звуке као задовољна мачка док преде. После води пилиће, учи их да једу, чувају кобе, несташне деце и кучина, ако је близу конопља (наравно, индустријска).
Има стереотипа да су коке (и петлови) глупи, али има доказа да није тако. У једном богатом дворишту дуго је столовао расни петао. Домаћини нису ваљда знали за обичај да за Светог Илију жртвују најстаријег петла не би ли газда живео бар још годину дана, тек овај Перан загазио је у дубоку старост (коке могу да живе и 10 година, мада ретко којој то дозволе). Но, једном газда донесе у yаку младог, крупног петла и убаци у авлију. Овај се брзо снађе. Протресао перје, кукурикнуо два пута, позвао коке и почео да гази. Гледао то стари петао, па му одржа добродошлицу. „Видим да си млад и јак, спортиста, такорећи, и имам предлог. Видиш онај зид? Хајде да трчимо до њега, па ко победи - остаје овде, ко изгуби тражи другу авлију. Да буде ’ферка’, дај ми три метра форе?„ Млади петао погледа стазу (доста дугачка) и - пристане! Почне трка, лети перје, већ су близу циља, али стари петао још води. У то газда сачмаром – уби јуношу. Газдарица повика: “Матора будало, зашто стално убијаш те петлове”? А он ће: “Ево ја већ петог купим на пијаци а он – геј!” Збиља, данас су петли чудни. Што би рекао Песник. Знамо који.
Пилићи расту без надзора петла, али их не би било да он није редовно газио кокошку, свакодневно. Уопште, петлови су видљивији од кокошака. Већи, тежи, лепши, украшени великом црвеном крестом. Опевани и сликани, негде гајени специјално за борбе, јер својим петим прстом, који расте иза осталих, могу и да усмрте ривала, ако му га газде опреме оштрим жилетом. Ти нокти се код нас зову оструге или мамузе, петао се зове још и ороз. Живина је у многим пословицама, као “леже са кокошкама”, “има кокошије слепило” или “устаје пре првих петлова”. За некога ко „трчи пред руду” важи изрека ”петао који пева прерано, заврши у лонцу”. Има их и у спорту, јер се једна од најлакших категорија боксера зове бантам, по ситним кокама, које су у доба рађања овог спорта морнари донели из Индонезије. Петлови су лоши летачи, али прави пилоти седе испред “кокпита”, што дословно значи “петлов простор”, а у целом свету нема доброг провода без чувених “коктела”, дакле скупог алкохола смућканог да буде раскошан као - петлов реп!
А све је почело од јајета. Прво које кока снесе је проносак. Мање је од нормалних, обично мало и крваво, али се не баца. Кад се нађе скривено гнездо или у слами намерно негује гнездо за коке носиље, никад се скроз не празни. Остави се полог да коке лакше нађу место, а група јаја која се под квочку полажу је - насад. Обично их је 15 до 21, колико дана квочка лежи и мора бити непаран број! Именом кокошка се зове и дугуљасто клупче вуне, чешће конца, те језгро ораха ако се извади цело, неполомљено. Нико неће додати живу кокошку кад шваља каже “домаши ми ту кокошку фула, већ сам целу утрошила шлингајући само овај један запонац”. Кокошком се зове и специјални хлеб што се пече на Бадње вече. Некад је обавеза првог госта (положајника) на Божић била да мирно седи пристојно време не би ли домаћину тај манир имале и квочке!
Павле Малешев
