Око 400 деце у послератној Аустрији имало је тамнопутог америчког војника као оца.
Рођење тамнопуте деце био је тест за младу, још неформирану аустријску нацију, која је само пар месеци након диктатуре, њеним расистичким лудилом, и деценије пре него што се стварно суочила са својом улогом у нацизму, наводе историчари Ингрид Бауер са Универзитета у Салцбургу и Филипа Рорбаха са бечког Визентал института за студије о холокаусту.
"Треба имати у виду да већина Аустријанаца у то време није никада видела човека чија боја коже није бела", рекла је Бауер.
Млади тамнопути мушкарци, који су се појавили са америчком војском у Бечу, Салцбургу и Горњој Аустрији, због тога су привукли велику пажњу друштва, навела је она.
Истакла је да су ти мушкарци били привлачни за поједине жене, како због егзотичног изгледа, али и што су били веома љубазни, брижљиви и што су волели децу, за разлику од, каже, "белих" америчких војника.
На другој страни, боравак у Европи је за многе тамнопуте војнике био обележен са много мање тлачења него у свакодневници у САД, наводи се у студији.
"Најмање половина љубави Аустријанки са тамнопутим војницима била је планирана на дужи период. Нису то биле само афере и краткорочни сусрети. Међутим, када би америчка војска сазнала за те љубави одмах је премештала војнике. Поједини војници су затражили одобрење за венчање, који су у случају тамнопутог мушкарца и беле жене готово увек одбијана", каже Бауер.
Због тога је већина очева брзо "нестајала", а најкасније крајем окупације 1955. су отишли повлачењем америчке војске.
Аустријанке, које су остајале са тамнопутом децом, биле су изложене притисцима и дискриминацији.
"Оне су морале стално да буду спремне на нападе када су 1950-тих и 1960-тих шетале градом са децом", казале је Бауер.
Многе жене су због тамнопуте деце одбачене од своје породице.
Деца из невенчаног брака су у то време била велика срамота, а додатно ако им је отац био из окупационих снага, и још више ако је био црне пути.
Колико су та деца била изложена расистичкој дискриминацији, сведочи и програм усвајања после 1945, када су се установе за малолетнике ангажовале да децу сместе код породица у иностранству.
Пошто та деца нису имала оца, према тада важећем закону, установа за бригу о малолетницима преузимала је бригу о детету, те је, према Рорбагу било и низ програма усвајања деце са САД.
Мајке су биле изложене притиску да пристану на одузимање детета, уз аргумент да је за дете боље да одрасте у "црној породици", наводећи да је идеја да одрастају у Аустрији "лудило".
